Teška sudbina čuvenog Srbina koji je nadživeo svu svoju decu, umirali su jedno za drugim: Ko je njega kleo nije dangubio
Teška sudbina Jovana Jovanovića Zmaja obeležena je smrću najmilijih.
Izvor: Milka Đukić
Jovan Jovanović Zmaj, jedan je od najznačajnijih književnih predstavnika srpskog romantizma.
Njegova dela svima su poznata, ali malo ko zna da je pesnik imao tešku životnu priču protkanu velikim tragedijama. Njegove najistaknutije zbirke svakako su "Đulići" i "Đulići uveoci", koji svedoče o njegovoj najvećoj životnoj radosti i, potom, najtežim momentima s kojim se susreo. A susreo s mnogim očajima, trenucima beznadežnosti i tragedijama.
Zmajeve ljubavne pesme smatraju se njegovim najboljima. Te pesme objedinjene su u ciklus pesama "Đulići". "Đulići" su pesme koje govore o ljubavnoj sreći. Nastale su najlepšim godinama Zmajeva života, nakon što se verio za svoju ljubav i s njom počeo da stvara porodicu.
Ali ta sreća vrlo brzo bila je ugašena. Četvero od petero Zmajeve dece umrlo je dok su još bili deca, a od žalosti je na kraju umrla i njegova žena. Nakon ovih tragedija, Zmaj je počeo da piše drugi ciklus pesma, pod naslovom "Đulići uveoci". Za razliku od prvog ciklusa, ove pesme su elegije, veoma tužnih tematika i sjetne atmosfere. One su izražavale svu pesnikovu bol nakon gubitka porodice.
Do 1872. godine, preminula su sva Zmajeva deca osim Smiljke. Sin Mirko je umro kada je imao tri godine, a ćerka Tijana sa samo tri meseca. Utehu nisu pronašli ni u sinu Savi, koji je poživeo tek nedelju dana, dok je Jug umro na rođenju.
Svet je ubrzo napustila i Ruža, a pesnik je usvojio još dvoje dece, devojčice Mariju i Anku. S njima i ćerkom Smiljkom potom se preselio u Futog, gde je Jovanoviće pratila nesreća — pre drugog rođendana preminula je Smiljka, a 1901. godine i obe usvojene Zmajeve ćerke.
U zbirci se nalazi 69 pesama. U svim pesmama dominiraju dva osećanja, a to su bol i tuga zbog gubitka svojih najmilijih.
U uvodnoj pesmi stihovi su obavijeni tugom koju pesnik oseća zbog gubitka svojih najmilijih:
"Sve što dalje vreme hiti, Sve se većma prošlost grli, Sve se većma moji mrtvi Meni čine neumrli."
"Kroz smrt samo valja proći, Pa ću s’ i ja s njima sliti, Ako l’ tamo nema ništa?! –I tad ćemo jedno biti."
Preminuo je 14. juna 1904. godine u Sremskoj Kamenici, tiho i u snu, a sahranjen je u gradu u kom je napustio ovaj svet.
Bonus video: