Lujza je zbog Vojvode Mišića pobegla od kuće, promenila veru i ime: "Nemam više ni kap Nemačke krvi" rekla je posle ovog

"Neću u ovom času nikoga da slušam, kad radim posao za koji nosim odgovornost! Naredio sam povlačenje i ostajem pri tome! Dajte komandu kom hoćete, ali dokle ja komandujem armijom, ima da bude kako ja mislim da je najbolje za ovu zemlju," rekao je Živojin Mišić i upravo zbog te rečenice njegovo ime pamtimo do danas, a rođen je davne 1855. godine, tog vrelog jula u seoskoj porodici kao trinaesto dete Radovana i Anđelije.

U vreme kada se Živojin rodio kao 13. dete, samo njegovih osmoro braće i sestara bilo je živo.

Do šeste godine života bio je patir, a onda kreće u osnovnu školu u kojoj ga deca začikavaju zato što je seosko dete. Ali Živojinu je škola išla dobro, pa je kao dete iz siromašne seoske porodice uspeo da upiše vojnu akademiju. Ali, nije škola od Živojina Mišića napravila čoveka i istorijsku ličnost - ne, to je učinila čast kojom je ovaj čovek zračio.

Svi smo čuli o podvizima Živojina Mišića, ali malo ko zna romantičnu priču vezanu za vojvodu Živojina Mišića.

Ljubavni život Živojina Mišića

Kako to da je Živojin Mišić uspeo da očara ćerku bogatog Švajcarca nemačkog porekla, Lujzu Krikner i učini je svojom ženom, je pitanje koje naše romantične duše tera da tražimo kompletnu priču.

Lujzin otac je radio kao inženjer i bio je angažovan u Bukovačkoj banji na izgradnji "Starog zdanja". Kada su Aranđelovčani priredili bar za oficire bataljona, na tom balu bili su svi viđeni ljudi, a među njima i porodica Lujze Krikner.

U tom bataljonu služio je potporučnik Živojin Mišić koji je na balu ugledao tada 16-godišnju Lujzu i odmah se zaljubio.

Lujzini roditelji nisu bili za brak između nje i Živojina. Semtalo im je štošta ali oni su navodili različite vere. Istina je bila da je njenom ocu najviše smetala činjenica da se njegova ćerka uda za "seljačkog sina, oficira sa malom platom". Ali ljubav je bila jača. Lujza beži sa Živojinom, a roditelji odbijaju da joj daju miraz.

Lujza i Živojin se venčavaju u Vaznesenjskoj ckrvi u Beogradu 30. oktobra 1884. godine.

U braku sa Živojinom, Lujza rađa šestoro dece: tri sina - Radovana, Aleksandra i Vojislava i tri ćerke - Elenoru, Olgu i Anđeliju.

Njihov brak bio je srećan, ali su imali malo vremena da zajedno uživaju. Živojin i njihovi sinovi išli su iz rata u rat, iz boja u boj, dok je Lujza sa ćerkama delila sudbinu muških članova svoje porodice - selila se od nemila do nedraga.

Krajem 1915. godine povlači se sa srpskom vojskom preko Albanije sve do Drača. Vojvoda Mišić, tada već proslavljeni vojskovođa i sinovi, oficiri srpske vojske, odlaze na Krf, a ona sa ostalim našim izbeglicama u Francusku. Godine 1917, pred sam proboj Solunskog fronta, Lujza se vraća iz Francuske i pridružuje se mužu, koji se tada sa svojim štabom nalazi u Solunu. Odatle sa srpskom vojskom stiže u Beograd.

Iz rata se vojvoda Mišić vraća slavan, ali narušenog zdravlja. Lujza bdi nad njim danonoćno, zajedno sa lekarima, ali 21. januara 1921. godine Živojin Mišić umire na njenim rukama.

Sina Radovana, zarobljavaju a sina Aleksandra streljaju Nemci iste godine. Nakon ovog događaja, Lujza je promenila protestantsku veru i prešla u pravoslavlje, a zatim je promenila i ime, pa je postala Magdalena Mišić.

Posle smrti svog supruga Živojina, odlučuje se da mu ispuni želju i sa decom se preseli u Struganik (njegovo mesto rođenja).

Prodala je sve u Beogradu i izgradila novu kuću u Struganiku, pored stare porodične kuće porodice Mišić.

Kada su joj Nemci ubili sina Aleksandra, govorila je da iz njenih vena istekla nemačka polovina krvi.

Nemci su uhapsili i sina Vojislava, koji je bio simpatizer partizana. Kad je to čula, Lujza je uzela memoare Augusta fon Makenzena, komandanta svih neprijateljskih snaga koje su 1915. godine napale Srbiju, u kojima on veliča hrabrost srpskih vojnika i vojničku veštinu, strategiju i čovečnost vojvode Mišića. Posle nekoliko dana Beme je poslao automobil po Lujzu. U njegovom kabinetu čekao ju je sin Vojislav. Vojislav je, 1943. godine otišao u partizane, odakle se vratio kao kapetan.

U pohodu na Ravnu goru, decembra 1941. godine, nemačka kaznena ekspedicija spalila je kuću Lujze Mišić u Struganiku. Ostatak života je provela u Beogradu, u svom stanu. Ponekad je odlazila u svoj voljeni Struganik kod Mišićeve familije, a preminula je 7. decembra 1956. godine u Beogradu.

Na zidu muzeja u Struganiku vise dve krštenice. Na jednoj piše: Lujza Krikner, a na drugoj: Magdalena Mišić.