Ostavite mog tatu, ja nemam nikog drugog, rekla je Olja na Nemačkom i oca spasila streljanja: S 10 godina znala 3 jezika

Ona je umetnica koja je svojom pojavom i svojim delima ostavljala utisak nesvakidašnjosti. Olja Ivanjicki je rođena u Pančevu 1931. godine, na današnji dan, u porodici ruskih emigranata.

Izabrana je za najbolju slikarku dvadesetog veka u Jugoslaviji, takođe je dobitnica Sedmojulske i Vukove nagrade za životno delo, kao i mnogih drugih značajnih nagrada u zemlji. Međunarodni biografski centar iz Kembridža i Američki biografski institut uvrstili su je u vodećih 500 lidera od uticaja 1998. godine.

Takođe je odabrana za Međunarodnu ženu godine, za Vodećih 2000 intelektualaca sveta, kao i za nagradu Izuzetni pojedinci 20. veka.

Detinjstvo Olje Ivanjicki

Olja Ivanjicki je već sa pet godina pročitala Bibliju, a do desete godine je naučila ruski, francuski i nemački. Upravo će joj taj jezik mnogo pomoći. Rano je ostala bez majke, a sa deset godina je spasila oca Vasilija, inače ruskog emigranta. Nemci su odveli iz kuće njenog oca tokom strašnog oktobarskog streljanja u Kragujevcu, ona je istrčala i tada ih je zbunila kada je na nemačkom rekla: "Ostavite mog tatu, ja nemam nikog drugog, on nije od ovih Rusa što ratujete sa njima, nije crveni nego beli Rus".

Zapanjeni njenom samouverenošću i znanjem nemačkog ostavili su ga u životu.

Pop-art u Jugoslaviji

Sve do polaska na studije je živela u Kragujevcu, a onda upisuje Akademiju umetnosti u Beogradu i počinje da studira vajarstvo, iako se od samog početka uglavnom bavila slikarstvom. Posle postdiplomskih studija, 1962. godine dobila je zasluženu stipendiju Fordove fondacije i priliku da se dalje obrazuje u SAD.

Olja Ivanjicki je dospela u žižu javnosti sa Medialom - grupom mladih umetnika (slikara, pisaca, arhitekata) u potrazi za sopstvenim originalnim izrazom, koji su značajno uticali na javni i kulturni život Beograda krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina. Umetnost koju su predstavili bila je snažno simbolična i zasnovana na avangardnim trendovima prvih decenija dvadesetog veka.

Olja je napravila pravu senzaciju u Beogradu pop-artom, kome se okrenula po povratku iz SAD.

- Tih deset dana sam provela u suzama, ali je to ujedno bilo i najlepše iskustvo koje sam ikada doživela. Odbijanje, javno ruganje i bezbroj drugih reakcija koje je izazvala moja izložba stvorile su atmosferu kakva se neće videti ponovo u Beogradu za dugo vremena. Čini se da se pop-art neće lako zaboraviti - rekla je Olja govoreći o svojoj izložbi iz 1964. godine na kojoj je prezentovala pop-art jugoslovenskoj javnosti.

"Ja ne idem za uspehom nego za trajanjem, ne samo dok sam tu, nego i kada ne budem bila tu. Da sve ostane i traje. To je moj put."