UDAVALA SE TRI PUTA, A DECU UVEK OSTAVLJALA MUŽEVIMA: Slavna glumica proterana iz SAD zbog BLUDNOG I RAZVRATNOG života

Životna priča proslavljene švedske glumice Ingrid Bergman je kao sa filmskog platna, devojčica koja je rano ostala bez roditelja napornim radom postala je predmet obožavanja miliona, a potom je usledila osuda kad je zbog ljubavi prema Robertu Roseliniju napustila prvog supruga.

Jedinica švedskog fotografa Justusa Bergmana i Nemice Fride Adler rođena je 29. avgusta 1915. u Stokholmu. Devojčica je dobila ime Ingrid po tada petogodišnjoj švedskoj princezi, tetki današnjeg švedskog kralja Karla Gustava XVI. Već na samom početku život je Ingrid Bergman pokazao da ne namerava da je mazi, naime već 1917. umire joj je majka, koju nije uspela ni da upamti, a kad joj je bilo trinaest godina, preminuo joj je i otac.

U svojoj biografiji glumica je oca opisala kao brižnog roditelja, koji je pokušavao da je uveri da bi bila sjajna operska pevačica, pa ju je čak upisao na časove pevanja. No Ingrid je već kao devojčica bila tvrdoglava i nije se obazirala na očeve ambicije. Volela je da oblači majčine haljine i cipele s visokom potpeticom pa je tako doterana satima "glumila" u očevom praznom fotografskom studiju.

Okrutnu sudbinu deteta bez roditelja pokušala je da joj ublaži majčina sestra Hulda, kod koje je živela do punoletstva. Posle srednje škole Ingrid je i dalje opsesivno želela da postane glumica, a tetka ju je svesrdno podržala u pripremama za audiciju koju je 1932. raspisalo stokholmsko Kraljevsko dramsko pozorište.

Iako je nakon audicije bila uverena da je bila najlošija od svih kandidatkinja, članovi komisije nisu imali dilemu u vezi sa njenim talentom. Jednoglasno joj je odobrena stipendija, a samo nekoliko meseci kasnije ponuđena joj je i prva uloga, što je bio svojevrsni presedan u istoriji te ugledne pozorišne ustanove, jer su mlade glumice po pravilu mogle da glume u njoj tek nakon tri godine studija.

Talenat Ingrid Bergman i njena senzualna nordijska lepota ubrzo su upali u oči i švedskim filmadžijama, koji su je angažovali u desetak uspešnih filmova, zahvaljujući kojima je do 1938. stekla solidno glumačko iskustvo.

Bergmanova se u to doba i prvi put zaljubila, te se 1937. udala za zubara Petera Arona Lindstrema i 1938. rodila ćerku Fridel Piju Lindstrem.

A dok se ona brinula o bebi, jedan njen film je, igrom slučaja, video i moćni holivudski producent Dejvid O. Selznik. On ju je, doslovno opčinjen njenom lepotom, odmah pozvao u Holivud.

Producentov sin Dejvid Selznik Džunior, koji je u to vreme imao desetak godina, prisetio se šta je njegov otac rekao o lepoj švedskoj glumici.

"Tata je govorio da je ona zlata vredna, iako ima nekoliko velikih minusa: ime joj zvuči previše nemački, previsoka je, ima predebele obrve i ne zna dobro engleski."

Ingrid Bergman priznala je samo jedan od tih minusa, ali ga je vrlo brzo otklonila jer je u nekoliko meseci sjajno savladala engleski, a o promeni imena nije želela ni da razgovara. Selznik je bio fasciniran nepokolebljivošću mlade žene, naročito jer su tadašnje pretendentkinje na filmske karijere bile unapred spremne na sve što se od njih tražilo, čak i onda kada bi zahtevi bili potpuno suludi.

Na svoje prvo holivudsko snimanje, 6. maja 1939, dovezla se biciklom i sa sunčanim naočarama pa je na ulazu u studio morala vrataru da objašnjava da je glumica kako bi je pustio unutra.

Film "Intermezzo", u kojem se pojavila uz već slavnog Leslija Hauarda, doživeo je veliki uspeh i bio nominovan za dva Oskara, a Ingrid Bergman je postala zvezda. Reditelji i producenti zasuli su je ponudama, ali ona ih je sve odbila jer je njen muž upisao studije medicine u Ročesteru u blizini Njujorka, pa se porodica tamo nastanila.

Ingrid je odmah dobila nekoliko angažmana u pozorištima na Brodveju, ali se nakon nekog vremena ipak vratila u Holivud, tako da je deo godine provodila uz muža i kćerku, a deo u Kaliforniji na snimanjima.

Filmovi u kojima je glumila postigli su fantastičan uspeh – "Kazablanka" iz 1942. već odavno je holivudski klasik, a 1944. je za ulogu u filmu "Plinsko svetlo" dobila i prvog Oskara. U javnosti je zbog naizgled idiličnog porodičnog života sa švedskim lekarom i kćerkicom, koja je tek krenula u školu, stekla imidž savršene supruge koja živi životom iz bajke.

Međutim, stvarnost je bila nešto drugačija, česta razdvojenost uticala je na njen odnos sa suprugom, a kako im se odnos sve više hladio, Ingrid Bergman je imala nekoliko vrlo diskretnih veza s kolegama sa seta, u Holivudu je bila javna tajna da je bliska s Kerijem Grantom, s kojim je snimila nekoliko filmova. Nešto manje diskretna bila je u Parizu, gde je imala aferu sa slavnim fotografom Robertom Kapom, ali se i nakon nje, kao i uvek do tada, na kraju vraćala mužu.

No sve se promenilo kad je upoznala italijanskog reditelja Roberta Roselinija. Gledala je nekoliko njegovih filmova koji su je toliko impresionirali da mu je napisala pismo.

"Nisam ga poznavala, ali sam želela da radim s njim. Napisala sam da bih rado glumila u njegovim filmovima jer cenim njegov rad te da mi honorar uopšte nije bitan. Priznala sam i da na italijanskom znam da kažem samo "volim te", objasnila je posle.

Iako nije očekivala da će joj se Roselini javiti, on joj je odmah odgovorio. U to doba pripremao je film "Stromboli" i predložio joj da se nađu u Parizu, gde je tada boravio, te joj odmah ponudio glavnu ulogu. Prihvatila je i već na snimanju se zaljubila u njega. I Roselini se zaljubio u nju, ali za oboje je situacija bila zamršena.

Kao i švedska glumica, i italijanski reditelj bio je u braku, s rimskom aristokratkinjom Marčelom De Markis. Osim toga, imao je i nekoliko ljubavnica, među kojima je najpoznatija bila glumica Ana Manjani, što je njegova supruga prećutno tolerisala.

Uprkos svemu, Ingrid je 1950. zatražila razvod braka kako bi mogla da se uda za Roselinija, što je odmah pokrenulo talas napisa o njenoj "raskalašnosti", koji je kulminirao kad se saznalo da je u drugom stanju. Ona je u početku to demantovala, ali kako trudnoću nije mogla dugo da krije, hajka na "nemoralnu Ingrid", kako su je nazivali u američkim novinama, poprimila je monstruozne razmere.

Peter Lindstrem je sve to primio s velikom nevericom, a dvanaestogodišnja Pija dugo nije mogla majci da oprosti što je ostavila njenog oca.

Ingrid Bergman rodila je sina Robertina 2. februara 1950, razvela se od Petera Lindstrema diskretno, preko advokata, i jednako diskretno se u Meksiku 25. maja 1950. udala za Roselinija. Brak, naravno, u katoličkoj Italiji nije priznat, a Amerika je svoju dojučerašnju mezimicu dočekala na nož: štampa je mesecima, iz dana u dan, objavljivala tekstove o njenoj "grešnoj vezi" i "problematičnom moralu" nazivajući je "promiskuitetnom osobom", a u nekim saveznim državama čak je bilo zabranjeno prikazivanje njenih filmova.

Ni tu nije bio kraj, u američkom Kongresu iznesena je inicijativa da je prognaju iz SAD zbog nemorala. Novine su u manje od dve godine objavile oko 38.000 članaka o Ingrid Bergman i njenoj "sramotnoj vezi".

Roselini je kroz sve prošao gotovo neokrznut, njihovu grešnu vezu javnost je doživljavala uglavnom kao njen teret i ljagu, a zasluge za osvajanje prelepe glumice samo su podizale cenu temperamentnom Italijanu, "nestašnom latinskom ljubavniku".

Na stranu Ingrid Bergman stali su tek retki, a jedan od najglasnijih bio je pisac Ernest Hemingvej, s kojim je glumica bila prisna još od vremena kad je došla na audiciju za film "Za kim zvona zvone" (1943), snimljenom prema njegovom romanu. Kad joj je on tom prilikom rekao da će za ulogu morati da odseče kosu, ona nije ni trepnula.

"Za ulogu u filmu prema vašem romanu odsekla bih i glavu", odgovorila je i zauvek zadobila njegovu naklonost.

Zbog siline medijskog pritiska u SAD, Ingrid Bergman i Roberto Roselini nastanili su se u Rimu, gde su se 18. juna 1952. rodile bliznakinje Izabela i Ingrid Isota. Ali bračni život s troje dece i neorganizovanim suprugom, koji je pri tome bio veliki hedonista i neobuzdano trošio, nije bio idiličan. Osim što je voleo da se razbacuje novcem, Roberto je u njihov rimski stan stalno pozivao razne prijatelje i poznanike. Zbog toga je zapao u silne dugove, a kako nije zarađivao dovoljno da ih sam vrati, najveći deo plaćala je njegova supruga.

Uz sve to, morala je da podnosi i njegovu neopravdanu ljubomoru, a potom i sve veću zavist. Zaslepljen strahom da će ga ostaviti, pokušao je da joj zabrani da snima filmove s drugim rediteljima, a povrh svega počeo je da se pribojava da je njegova karijera na zalasku i da bi slavno ime Roselini moglo ubrzo pasti u zaborav, što je za njega bila nepodnošljiva pomisao.

U takvim okolnostima glumica je nosila sav teret brige za porodicu, kao i odgovornost da zarađuje dovoljno za stil života kojeg se Roberto nije odricao, pa je 1956. snimila film "Anastasija", koji joj je doneo drugog Oskara.

Međutim, Roselini je podivljao kad mu je rekla da namerava da radi film s drugim rediteljem, pretio joj je da će se ubiti, oduzeti joj decu, napraviti skandal…

Naravno, ništa od toga se nije dogodilo, Ingrid Bergman je snimila film i dobila sjajne kritike, a kako je u to vreme retko odlazila u SAD jer se prašina oko njenog "nemoralnog života" još nije slegla, za osvajanje Oskara čula je dok je ležala u kadi i slušala prenos dodele nagrada preko radija. Zlatnu statuu u njeno ime preuzeo je Keri Grant.

Izabela Roselini, jedino od troje zajedničke dece slavnog filmskog bračnog para koje je krenulo stopama roditelja, objavila je 1997. knjigu "Some of Me", u kojoj je otvoreno i bez ustezanja govorila o ocu i majci.

"Tata je bio prgav, ali jako zabavan – napisala je. – Uživao je da se igra s nama, a najviše je voleo da legne na pod i glumi mamu prasicu, a mi bismo se oko njega stisnuli i izigravali prasiće. Otvoreno je priznavao da mu je beskrajno žao što, kao muškarac, nije imao prilike da iskusi osećaj dojenja. Mama je pak bila potpuno drugačija. Organizovana i odgovorna, stalno je spremala, čistila i prala, sve je moralo da bude blistavo i gotovo sterilno. Danas sam svesna da je imala ozbiljan psihološki poremećaj, ali tada mi je samo išla na živce."

Kompulzivno čišćenje i opsednutost redom bila je verovatno glumičina podsvesna reakcija na neorganizovani život koji je nametao Roselini, ali najgore je tek sledilo. Naime, reditelj je 1957. otišao u Indiju, gde je nameravao da snimi dokumentarac, a vratio se – s novom ženom, dvadesetsedmogodišnjom Indijkom Sonali Das Guptom, upola mlađom od njega.

Ingrid Bergman je za tu vezu saznala iz novina, ali suprug je nije dugo držao u neizvesnosti. Kad se vratila sa snimanja u Francuskoj, u njenoj vili u okolini Rima Sonali je već preuzela ulogu gazdarice i na ulaznim vratima joj saopštila da očekuje Robertovo dete.

Skrhana muževim neverstvom i opterećena osećajem krivice što je zbog njega zapostavila svoju prvu kćerkicu, Piju, glumica je tri meseca nakon toga okončala razvod od Roselinija i odlukom suda dobila sve troje dece.

Roberto nije ni trepnuo, ali kad se Ingrid godinu kasnije, 21. decembra 1958, udala za Larsa Šmita, pripadnika bogate švedske brodovlasničke porodice, koji je u Londonu bio uspešan pozorišni producent, temperamentna italijanska krv je proključala i Roselini se upustio u žalbeni postupak kojim je tražio da sud dodeli decu njemu, a ne "nepouzdanoj majci".

Vlastitu pouzdanost je, očito, merio nekim drugim kriterijumima, ali Ingrid Bergman nije želela da se svađa s njim na sudu pa je pristala na sve njegove zahteve, pod uslovom da joj sud odobri da viđa decu kad god to poželi.

"Čak i kada sam mislila da sam sve naučila, shvatila sam da još mnogo toga ne znam – napisala je u biografiji. – Tolerancija nas čini boljima i uprkos svemu što sam proživela, ja i danas volim sve svoje muževe i sve svoje veze. Svi su, svaki na svoj način, bili lepi. Ako stupimo u brak iz pravih razloga, zbog poverenja, ljubavi i razumevanja, onda ne možemo mrzeti vlastitog supruga kad se brak raspadne. Ne žalim ni zbog čega što sam učinila, osim zbog onoga što sam mogla, a nisam uradila."

Nakon što se bura oko njene preljube stišala, Ingrid Bergman je sve više snimala u Holivudu, a od nekih novina je dobila čak i javno izvinjenje. Štaviše, 1970. je stekla američko državljanstvo, ali se nije odrekla švedskog. Iako je tada već bila u godinama kad glumice imaju sve manje kvalitetnih filmskih uloga, ona je i dalje dobijala mnogo više ponuda nego što je uspevala da odradi jer je u to doba već obolela.

Naime, 1973. je u dojci napipala kvržicu, ali se u početku nije na to obazirala i odlagala je posetu lekaru. To se posle godinu dana pokazalo velikom greškom: bolest se razbuktala i morala je na operaciju. Ali, stvari su, pokazalo se, izmakle kontroli i doktori su joj 1975. odstranili obe dojke.

"Celoga života sam za majku mislila da je hrabra žena, a neke njene poteze uspela sam da razumem tek kada sam i sama dobila decu – izjavila je njena najstarija kćerka Pija. – Ipak, u razdoblju u kojem se borila s bolešću na mene je ostavila najjači utisak, naprosto zato što je bila čvrsta i nijednog trenutka nije sažaljevala sebe. Gledala je istini u oči i nikada nije pokazala da se bavi razmišljanjima – zašto se to baš meni dogodilo? Umesto toga, radila je kao da se baš ništa nije promenilo."

Tako je Ingrid 1974, odmah nakon prve operacije, snimila film "Ubistvo u Orijent ekspresu", koji joj je doneo trećeg Oskara. I premda je, uprkos svemu, nastavila da glumi, u privatnom životu doživela je još jedno razočaranje – 1975. se razvela od Larsa Šmita, s kojim je do smrti ostala u prijateljskim odnosima.

Uznapredovala bolest nije joj ostavila mnogo vremena pa je Ingrid Bergman snimila još samo jedan, televizijski, film, "Žena zvana Golda" (1982). Za taj sjajan portret izraelske premijerke Golde Meir posthumno je dobila nagradu Emi, koju je u njeno ime primila Pija. Dve nedelje nakon završetka snimanja, neposredno posle intimne proslave svog 67. rođendana u krugu najbližih prijatelja u londonskom stanu, u kojem je nakon razvoda od trećeg supruga živela sama, Ingrid Bergman je otišla na počinak i tiho preminula u snu.

Ingrid Bergman bila je zaista izuzetna osoba koju su i publika i kolege jednostavno obožavali: glumila je na pet jezika, dobila je tri Oskara, dva Emija, četiri Zlatna globusa, pozorišnu nagradu Toni i brojna druga svetska priznanja. Američki filmski institut proglasio ju je četvrtom najboljom glumicom u istoriji kinematografije, a iako ju je javnost neko vreme doživljavala kao heroinu, a potom, kad je ostavila prvog supruga zbog italijanskog reditelja Roberta Roselinija, razapinjala je kao bludnicu, ona je pohvale primala mirno, a osude podnosila stoički, uvek ostajući čvrsta i dosledna sebi.

Bonus video: