MILANKU NATERALI DA SE UDA ZA ROĐAKA PA JOJ ON LJUBOMORAN I PIJAN ZAPALIO NAJVEĆU DRAGOCENOST: Evo kako je preživela rat

U vreme kad se nije znalo ko će dočekati jutro, ona je bila tek devojčica, ali najveću utehu je pronalazila u pisanu dnevnika i čitanju pisama, koja nažalost nije uspela da ostavi u amanet unucima iako joj je to bila najveća želja

Objavljeno: 14.03.2024. 09:06h 09:10h
Foto: Profimedia

Sećanja baka Milanke Pušić iz Gretega na Drugi svetski rat, koji je počeo kada je ona imala svega 10 godina, kristalno su čista.

"Moj brat je imao 16 godina kada se prijavio u partizane. Živeli smo u susednom Neradinu. Otac je bio u zarobljeništu u Nemačkoj u Minhenu gde je radio kod jednog Švabe na imanju. Gazda ga je uveče vozio na spavanje u logor i ujutro dolazio opet po njega, bio je jako dobar prema njemu. Otac je bio jako spretan sa konjima i bio im je od velike koristi!", priseća se Milanka.

Brat, stric Andrija i tetka Živka bili su joj u partizanima. Iako joj je otac pisao redovno iz Nemačke, mama joj nije bila pismena, ali Milanka jeste. Priseća se da se otac raspitivao gde su mu sin, brat i sestra. A oni su otišli kod deda Lake koji je imao kuću u šumi gde je živeo sa svojom ženom Ruskinjom Lenkom, priča baka Milanka.

foto: Ilustracija / Shutterstock

Ovu ženu su ustaše zaklale tu pored potoka i odsekli joj glavu.

"Bio je tu nekad krst pored potoka na mestu gde je ubijena. Sad na žalost nema ništa. Ona je vikala: Živio drug Tito, živio Staljin! - dok su je ubijali. Kod nas su bile najopasnije ustaše iz Sremskih Karlovaca i Nemci iz Rume i Putinaca! Jednu drugu partizanku ubili su gore iznad sela u šumi i odsekli joj grudi!", seća se Milanka.

Ovako o svojoj mladosti priča Milanka: "Volela sam mog oca, nikad mi šamar nije udario. Mama jeste, ali tata nije nikad! 1954. sam se udala za Maksima koji je bio četiri godine mlađi. Rođena sestra moje mame je bila maćeha mog muža pa smo se tako upoznali. Tako su nas sklepali inače se ja ne bi za njega udala!", priča koroz smeh Milanka i dodaje: "Otac mi je stalno govorio: Nemoj sine da žuriš! Ako si srećna naživićeš, ako nisi srećna - napatićeš! Muž mi je umro 1989. - već 35 godina sam udovica. Izrodili smo tri ćerke, jedna, Ilijina majka, je umrla".

Baka Milanka je kao devojčica tokom celog Drugog svetskog rata vodila dnevnike koji bi da su sačuvani bili dragoceno svedočanstvo tog vremena. Međutim, Milankin muž, koji je kao i mnogi muškarci u ovim krajevima voleo da popije, zapalio je dnevnike.

foto: Shutterstock

"Bio je ljubomoran na mene!", objašnjava kroz smeh Milanka i kaže da joj je ipak žao što te zapise nije ostavila svojim unucima.

"Iako sam završila samo četiri razreda škole, pisanje mi je jako dobro išlo, pisala sam gde sam stigla, na stare novine, krpe... Vodila sam dnevnike tokom celog rata. Čitala sam čak i partizanske novine koje su nam povremeno donosili. Više puta smo bežali u šumu kad su ustaše i Nemci palili selo. Živeli smo u šumi, jeli šipak kad smo ga našli, puževe, pečurke... Nekad smo se sklanjali i u Šatrince gde je bio naš najstariji ujak!", priča baka Milanka.

Jednog događaj iz rata posebno joj se urezao u pamćenje.

"Jedne noći brat je išao u poljski klozet i ustaše i Nemci su na ulici čuli da nekog ima u dvorištu. Razvalili su kapiju i ušli u dvorište. Jedan Švaba iz Putinaca je čučnuo pored mene i rekao: Mala, šta hoćeš da ti čika kupi, hoćeš čokoladu, samo nam reci gde ti se tata krije, jel u partizanima? A ostali stoje sa puškama na gotovs, da nas sve pobiju! A ja mu kažem: Ajde da ti pokažem di je moj tata! Mama je pobelela. Uzela sam Švabu da ruku i povela ga u kuhinju. Na vrhu štelaže nalazila se kutija od cipela sa tatinim sačuvanim pisimima iz Nemačke! Rekla sam mu: Evo, tu je moj tata! U Nemačkoj! I tako sam spasila sve ukućane!", priča Milanka.

Kaže da je i taj događaj opisala u svojim dnevnicima koji, na žalost nisu preživeli rat.

foto: Profimedia

Kao da je danas bilo seća se dana kada se otac 1945. vratio iz zarobljeništva.

"Na bunaru sam vukla vodu i vidim dolazi jedan čovek, išao je peške od Rume. Trčim materi sa kantom vode u ruci i vičem: Majko, evo ide jedan čovek, vuče nešto, sagnuo se do zemlje! Možda je robar! Nas decu su plašili sa robarima, govorili su da će nas odneti! Mama ga je prepoznala. On pita: Je l to moja Milanka! Kaže: Ja sam tvoj tata! A ja njemu: Moj tata je u Nemačkoj, nisi ti moj tata! Onda smo svi počeli da plačemo!"

Milanka se seća i kako je posle išla kod svog ujaka u Šatrince i tu kod Šatrinačkog jezera ugledala onog popinačkog Švabu iz dvorišta.

Nekim čudom on je posle rata ostao u Sremu.

"I on je mene prepoznao i sutradan je došao kod ujaka i doneo mi čokoladu koju mi je obećao one noći!"

Stil / Telegraf

Bonus video: