KAD JE OSTAVILA OPROŠTAJNO PISMO, SKAMENILI SU SE ZBOG TAJNE KOJU JE KRILA Naša glumica je bila ideal lepote, ali i TUGE

Svi su je imitirali, bila je neodoljiva i šarmatna!

Objavljeno: 16.03.2024. 07:00h
Autor:
Foto: Printscreen Youtube / Predrag Toncic

Sta­ni­sla­va Pe­šić ro­đe­na je 1941. u Groc­koj. Otac Du­šan bio je za­me­nik jav­nog grad­skog tu­ži­o­ca, a maj­ka Ve­ra pro­fe­sor­ka fran­cu­skog. Svo­je de­tinj­stvo na Tašmaj­da­nu glu­mi­ca je ova­ko opi­sa­la:

„Ni­sam bi­la ni mir­na ni po­vu­če­na. Na­pro­tiv, uvek sam vo­le­la da se tu­čem. Or­ga­ni­zo­va­la sam boks me­če­ve i rvač­ka tak­mi­če­nja, iz ko­jih sam iz­la­zi­la kao po­ra­že­na stra­na. Uop­šte, de­tinj­stvo pam­tim po po­se­ko­ti­na­ma i mo­dri­ca­ma, za­vo­ji­ma i fla­ste­ri­ma.”

Va­žna lič­nost u nje­nom ra­nom pe­ri­o­du – ba­ba De­sa iz Za­je­ča­ra bi­la je iz­vor mu­dro­sti. U knji­zi „De­vet­na­est dru­štve­nih iga­ra” na­ve­la je Sta­ni­sla­va Pe­šić i ova se­ća­nja: „Ta­ti­na pla­ta bi­la je ma­la i, za raz­li­ku od dru­ge de­ce, mi ni­smo ima­le da je­de­mo med, već smo uži­na­le mast i hleb. Ule­tiš u ku­ću, ba­ba na­ma­že mast na hleb i trk na­po­lje. Pri­zna­le smo da nas je sra­mo­ta što mi je­de­mo mast, a dru­ga de­ca med. Su­tra­dan, ba­ba ko­ja se te­ško kre­ta­la, do­šla je do še­ta­li­šta i iz­da­le­ka, ko­li­ko je gr­lo no­si, po­vi­ka­la: Ve­sna, Mir­ja­na, Sta­ša, uži­na! Me­da i ’le­ba! Po­ju­ri­le smo kao bez du­še, a ba­ba nam je uva­li­la to­pao hleb u ru­ke i re­kla: Tr­či­te dok se ne slo­ja­ni, ni­kom ne daj da pro­ba, je­di­te br­zo! A sa­mo je za­gre­ja­la hleb, mast se is­to­pi­la i mi smo do­bi­le ‘me­da i hle­ba’...”

Kao ti­nej­džer­ka Sta­ša Pe­šić opro­ba­la se na audi­ci­ji za omla­din­sko po­zo­ri­šte i us­pe­la. Pred ži­ri­jem, Lju­bom Ta­di­ćem i Ve­rom Be­lo­gr­lić, re­ci­to­va­la je „Spa­lje­nu pe­smu” Zma­ja i mo­no­log maj­ke ko­ja je ubi­la si­na iz „Sve­tog pla­me­na” So­mer­se­ta Mo­ma.

foto: Printscreen Youtube / Predrag Toncic

Ka­da je za­vr­ši­la, Lju­ba Ta­dić ju je upi­tao: „Znaš li ti, de­voj­či­ce, ne­što sme­šno?”, a ona mu je od­go­vo­ri­la da ne zna i za­pla­ka­la. „I dok sam pla­ka­la, on mi je na­bra­jao na­slo­ve sme­šnih pe­sa­ma, sve do­tle dok ni­sam re­kla da znam ‘Otac i sin’ Đu­re Jak­ši­ća. Mu­ca­la sam, po­gre­šno na­gla­ša­va­la re­či. Ipak, on je re­kao: Bra­vo, bra­vo! Ali ta pe­sma ni­je sme­šna, ne­go tu­žna! I za sve to vre­me ja sam je­ca­la”, is­pri­ča­la je Sta­ša Pe­šić.

U gim­na­zi­ji je pro­ba­la da upi­še glu­mu, ne zna­ju­ći da je nje­na maj­ka za­mo­li­la ko­mi­si­ju da je obo­ri. Pi­ta­li su je ko­je se ri­be ga­je u Pre­span­skom je­ze­ru, a ka­da je od­go­vo­ri­la da ne zna, re­kli su joj: „Vi že­li­te da bu­de­te glu­mi­ca, a ne zna­te ko­je ri­be ži­ve u Pre­span­skom je­ze­ru!”

foto: Printscreen Youtube / Predrag Toncic

U ka­ri­je­ri je bi­la i Ana u „Šva­bi­ci”, Ma­ša u „Ga­le­bu”, An­đe­li­ja u „Mak­si­mu Cr­no­je­vi­ću”. Oprobala se i u mo­no­dra­mi po knji­zi „Pi­smo ne­ro­đe­nom de­te­tu” Ori­ja­ne Fa­la­či, s že­ljom da pi­ta­nje ma­te­rin­stva pro­du­bi pro­fe­si­o­nal­nim kon­flik­ti­ma. „Ose­ti­la sam da je to mu­ka svih nas sa­vre­me­nih že­na i že­le­la sam da go­vo­rim o ono­me što se i me­ni de­ša­va, što se uop­šte de­ša­va u sva­kom tre­nut­ku”. Svet­ska pre­mi­je­ra, jer Fa­la­či­je­va do ta­da ni­kom ni­je do­zvo­lja­va­la da eks­pe­ri­men­ti­še s nje­nim tek­sto­vi­ma, bi­la je 18. no­vem­bra 1982. u Džez klu­bu Do­ma omla­di­ne, u re­ži­ji Slo­bo­dan­ke Alek­sić, na­ve­de­no je u ka­ta­lo­gu iz­lo­žbe.

S fil­mom se Sta­ni­sla­va Pe­šić pr­vi put sre­la 1958. u „Sno­vi­ma od ve­tra” Ko­ka­na Ra­konj­ca, po­tom i u „Di­li­žan­si sno­va” So­je Jo­va­no­vić. Za ulo­gu u „Pe­smi” po isto­i­me­nom ro­ma­nu Oska­ra Da­vi­ča do­bi­la je „Zlat­nu are­nu” u Pu­li.

Po­pu­lar­nost na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je do­neo joj je lik Ol­ge u se­ri­ji „Po­zo­ri­šte u ku­ći”. Re­kla je ta­da: „Že­ne u Za­gre­bu su se obla­či­le kao ja, u Lju­blja­ni su se kao ja če­šlja­le, u Sko­plju sme­ja­le kao ja. Pu­bli­ka nas je sve pod­jed­na­ko vo­le­la: ka­mi­on­dži­je su le­pi­le mo­je sli­ke, a voj­ni­ci La­ši­ne (Lji­lja­ne La­šić).”

Sta­ni­sla­va Pe­šić pre­mi­nu­la je 1997. u 56. go­di­ni. Jo­van Ći­ri­lov je za­pi­sao ta­da: „Na­mer­no je ga­ji­la kod se­be ne­ku vr­stu na­iv­no­sti, ko­ju sam uvek shva­tao kao či­sto­tu nje­nog po­gle­da na svet. Iz po­ro­di­ce in­te­lek­tu­a­la­ca po­ne­la je du­bo­ku po­tre­bu da i sa­ma bu­de vi­so­ko­ci­vi­li­zo­va­na i da te­ži da ži­vi u ci­vi­li­zo­va­noj sre­di­ni. U to­me, me­đu­tim, uop­šte ni­je bi­la ri­gid­na. Spa­da­la je u ra­do­sne lič­no­sti. Ta­kva je bi­la u naj­lep­šim go­di­na­ma ži­vo­ta, a ista ta­kva u go­di­na­ma pra­šta­nja od ži­vo­ta.”