KAD JE OSTAVILA OPROŠTAJNO PISMO, SKAMENILI SU SE ZBOG TAJNE KOJU JE KRILA Naša glumica je bila ideal lepote, ali i TUGE
Svi su je imitirali, bila je neodoljiva i šarmatna!
Autor:
Stanislava Pešić rođena je 1941. u Grockoj. Otac Dušan bio je zamenik javnog gradskog tužioca, a majka Vera profesorka francuskog. Svoje detinjstvo na Tašmajdanu glumica je ovako opisala:
„Nisam bila ni mirna ni povučena. Naprotiv, uvek sam volela da se tučem. Organizovala sam boks mečeve i rvačka takmičenja, iz kojih sam izlazila kao poražena strana. Uopšte, detinjstvo pamtim po posekotinama i modricama, zavojima i flasterima.”
Važna ličnost u njenom ranom periodu – baba Desa iz Zaječara bila je izvor mudrosti. U knjizi „Devetnaest društvenih igara” navela je Stanislava Pešić i ova sećanja: „Tatina plata bila je mala i, za razliku od druge dece, mi nismo imale da jedemo med, već smo užinale mast i hleb. Uletiš u kuću, baba namaže mast na hleb i trk napolje. Priznale smo da nas je sramota što mi jedemo mast, a druga deca med. Sutradan, baba koja se teško kretala, došla je do šetališta i izdaleka, koliko je grlo nosi, povikala: Vesna, Mirjana, Staša, užina! Meda i ’leba! Pojurile smo kao bez duše, a baba nam je uvalila topao hleb u ruke i rekla: Trčite dok se ne slojani, nikom ne daj da proba, jedite brzo! A samo je zagrejala hleb, mast se istopila i mi smo dobile ‘meda i hleba’...”
Kao tinejdžerka Staša Pešić oprobala se na audiciji za omladinsko pozorište i uspela. Pred žirijem, Ljubom Tadićem i Verom Belogrlić, recitovala je „Spaljenu pesmu” Zmaja i monolog majke koja je ubila sina iz „Svetog plamena” Somerseta Moma.
Kada je završila, Ljuba Tadić ju je upitao: „Znaš li ti, devojčice, nešto smešno?”, a ona mu je odgovorila da ne zna i zaplakala. „I dok sam plakala, on mi je nabrajao naslove smešnih pesama, sve dotle dok nisam rekla da znam ‘Otac i sin’ Đure Jakšića. Mucala sam, pogrešno naglašavala reči. Ipak, on je rekao: Bravo, bravo! Ali ta pesma nije smešna, nego tužna! I za sve to vreme ja sam jecala”, ispričala je Staša Pešić.
U gimnaziji je probala da upiše glumu, ne znajući da je njena majka zamolila komisiju da je obori. Pitali su je koje se ribe gaje u Prespanskom jezeru, a kada je odgovorila da ne zna, rekli su joj: „Vi želite da budete glumica, a ne znate koje ribe žive u Prespanskom jezeru!”
U karijeri je bila i Ana u „Švabici”, Maša u „Galebu”, Anđelija u „Maksimu Crnojeviću”. Oprobala se i u monodrami po knjizi „Pismo nerođenom detetu” Orijane Falači, s željom da pitanje materinstva produbi profesionalnim konfliktima. „Osetila sam da je to muka svih nas savremenih žena i želela sam da govorim o onome što se i meni dešava, što se uopšte dešava u svakom trenutku”. Svetska premijera, jer Falačijeva do tada nikom nije dozvoljavala da eksperimentiše s njenim tekstovima, bila je 18. novembra 1982. u Džez klubu Doma omladine, u režiji Slobodanke Aleksić, navedeno je u katalogu izložbe.
S filmom se Stanislava Pešić prvi put srela 1958. u „Snovima od vetra” Kokana Rakonjca, potom i u „Diližansi snova” Soje Jovanović. Za ulogu u „Pesmi” po istoimenom romanu Oskara Daviča dobila je „Zlatnu arenu” u Puli.
Popularnost na prostoru Jugoslavije doneo joj je lik Olge u seriji „Pozorište u kući”. Rekla je tada: „Žene u Zagrebu su se oblačile kao ja, u Ljubljani su se kao ja češljale, u Skoplju smejale kao ja. Publika nas je sve podjednako volela: kamiondžije su lepile moje slike, a vojnici Lašine (Ljiljane Lašić).”
Stanislava Pešić preminula je 1997. u 56. godini. Jovan Ćirilov je zapisao tada: „Namerno je gajila kod sebe neku vrstu naivnosti, koju sam uvek shvatao kao čistotu njenog pogleda na svet. Iz porodice intelektualaca ponela je duboku potrebu da i sama bude visokocivilizovana i da teži da živi u civilizovanoj sredini. U tome, međutim, uopšte nije bila rigidna. Spadala je u radosne ličnosti. Takva je bila u najlepšim godinama života, a ista takva u godinama praštanja od života.”