OSTAVLI SU DECU SA NEIZLEČIVIM BOLESTIMA DA UMIRU SAMA U MUKAMA: A onda je Muhamed ceo svet FASCINIRAO 1 postupkom

Mohamed Bzeek ostavlja bez teksta ljude širom sveta zbog onoga što radi više od 30 godina - čuva decu obolelu od neizlečivih bolesti, koju su roditelji ostavili i odbacili. Važi za jednog od najplemenitijih muškaraca, a njegova ogromna ljubav prema svim tim mališanima omekšava i najtvrđa srca. Više od 80 njih pronašlo je utehu, iskreni zagrljaj i toplu reč baš u njegovom domu u Los Anđelesu.

Naime, ovaj 65-godišnji bivši libijski imigrant posvetio je svoj život brizi o deci koja boluju od neizlečivih bolesti i koja nemaju nikog drugog da se stara o njima tokom svojih poslednjih nedelja života.

Pre više od 40 godina, Bzeek je stigao u SAD da studira elektronsko inženjerstvo. Oženio se svojom pokojnom suprugom i postao državljanin 1997. Udovac sada živi u Los Anđelesu gde je jedan od retkih hranitelja koji brine isključivo o neizlečivo bolesnoj deci. Njegova priča dospela je na naslovne strane 2019. godine kada je LA Times objavio sve o njegovom radu.

Dobio je Međunarodnu nagradu za dobročinstvo od strane Dijanet fondacije, a njegov život je pretočen u dokumentarni film u režiji Ensara Altaja.

"Godine 1995. odlučili smo da usvojimo siročad ostavljenu u bolnicama ili oduzetu iz njihovih porodica od strane države zbog nasilja u porodici ili zanemarivanja", objasnio je Bzeek koji je bio maratonac, pre nego što je došao u Ameriku.

Jedina kuća koja prima siročad i decu, čiji su dani života zbog bolest odbrojani, u Los Anđelesu je njegova kuća. I tu je svoje utočište pronašlo 80-oro dece od 1989. godine.

"Desetoro dece je izgubilo život u mom naručju", prisetio se.

Socijalna služba u Los Anđelesu blisko sarađuje sa Bzeekom.

"Znaju kada će deca umreti i pitaju da li mogu da ih usvojim. Oni znaju da ne oklevam da ih prihvatim. Ako ne pristanem, šalju ih u bolnice i to znači da deca neće imati porodicu ili kuću. Međutim, kada ih uzmem, osećaju barem porodičnu atmosferu. Sigurni su i voljeni do kraja svog života."

U mnogim slučajevima deci daje imena, kao i utočište i ljubav.

"U bolnici se rađaju, ostavljaju ih. Većini porodice ne daju ni imena. Piše samo dečak ili devojčica, pa im imena dajem ja".

Sofi Kifer, koja radi na odeljenju pedijatrijskog palijativnog zbrinjavanja,nedavno se sastala sa Mohamedom i pisala o svom iskustvu za Međunarodnu mrežu za palijativno zbrinjavanje dece.

"Njegova usvojena ćerka bila je naslonjena na kauč. Kada je Mohamed došao da pridrži ovu malu, krhku devojčicu, upozorio me je da povremeno ima napade i da je, ako se napad desi, samo držim i da će brzo proći. Bila sam zadivljena koliko je razgovor bio miran i ohrabrujući, što mi je omogućilo da je držim sa samopouzdanjem, pripremljenu za sve što bi u njenom telu moglo da se desi. Imala je encefalocelu, što je značilo da joj je pri rođenju deo mozga virio kroz otvor na lobanji", objasnila je Sofi.

Ona ne može da vidi, čuje, govori ili se kreće, ali može da oseća i reaguje na dodir. Njegov biološki sin Adam (19) rođen je sa problemom krhkih kostiju i patuljastog rasta. Slomio je skoro svaku kost u svom telu u nekoj fazi razvoja.

Bzeek kaže da je briga o onima koji su tako bolesni bolan proces i zna da je njihovo zajedničko vreme dragoceno. "Znam da je srceparajuće. Znam da je to mnogo posla i znam da ću biti povređen. Ali, po mom mišljenju, trebalo bi da pomažemo jedni drugima", rekao je Mohamed.

U proteklih šest godina, Mohamed radi sa medicinskom sestrom koja dolazi svaki dan kako bi mogao da pravi male pauze, obavlja druge poslove i moli se u džamiji.

Posle teksta u LA Tajmsu dobio je veliku medijsku pažnju, ljudi ga nazivaju muslimanskom Majkom Terezom, korisnici društvenih mreža su mu otvorili i GoFundMe nalog u njegovo ime - za šta ni sam Mohamed nije znao dok ga kompanija nije kontaktirala. Novac koji se bude prikupio od donacija planira da uloži za renoviranje svog doma kako bi bolesnoj deci omogućio što bolje uslove života u njemu.

Nažalost, ovaj dobročinitelj sada ima sopstvene zdravstvene probleme. Prošle godine lekari su mu saopštili da ima rak debelog creva u drugoj fazi. U intervjuu za dečiju bolnicu LA, opisao je svoju reakciju na vest.

"Porodica nije bila sa mnom i bio sam uplašen. Osećao sam se isto kao i deca. Oni su sami. Ako ja imam 62 godine i plašim se, šta je sa njima?", upitao je on tada i dobio ogrmonu podršku i molitve za ozdravljenje - kako svoje, tako i brojne dece o kojoj brine i kojima je kraj izvestan, ali se svi nadaju čudu.

Stil / Žena.rs