KAKO JE ZAVRŠILA DEVOJČICA KOJU JE OTAC MONSTRUM DRŽAO U KAVEZU: Ponašala se kao zver, imala je 13 godina i 27 kilograma
Njeno ime je Suzan Vajli, a svet ju je upoznao pod pseudonimom Džini i njena priča je nešto najjezivije
Autor:
Kada je Suzan bila mala beba, njen otac je doneo odluku koja će ozbiljno uticati na njen razvoj. Nažalost, zaključio je da je mentalno zaostala i zanemarivao je, uskraćujući joj svu pažnju. Kako je Suzan napredovala do oko 20 meseci, njen otac je otišao korak dalje - odlučio je da je izoluje od sveta koliko je god mogao. Držao ju je zatvorenu u potpuno zamračenoj sobi. Noću je spavala u krevecu okruženom ogradom, a tokom dana bi bila vezana za stolicu, na koju je pričvršćena noša kako bi obavljala nuždu. Osim njenog oca, Suzan (poznata i kao Džini) živela je sa svojom majkom Ajrin i pet godina starijim bratom Džonom u dvosobnoj kući koju je njen otac Klark nasledio od svoje majke.
Soba u kojoj je nesrećna devojčica bila zatvorena nalazila se na spratu kuće. Niko od njenih ukućana nije smeo da komunicira s njom, a u toj kući vladala je večna tišina. Klark nije trpeo bilo kakve zvuke i često je zlostavljao svoju porodicu ako bi slučajno stvorili i najmanji šum. Tako je Suzan odrasla u tišini, znajući da će biti kažnjena ako samo pomisli na izražavanje svojih osećanja ili reči.
Suzan nije imala nikakav kontakt sa spoljnim svetom tokom 12 godina svog života. Jedini zvuk koji je povremeno čula bio je tajanstveni zvuk klavira koji je sviralo dete iz susedne kuće. To je možda bio jedini trenutak kada je čula nešto što nije dolazilo iz njene vlastite mračne i turobne stvarnosti. Ovaj neobičan zvuk klavira igrao je ključnu ulogu kasnije u životu Džini, jer je klasična muzika postala jedina vrsta muzike na koju će reagovati tokom njene kasnije rehabilitacije i ispitivanja.
Ajrin, Suzanina majka, prošla je kroz pakao nasilja i bila je zatvorena u kući, gde su joj oduzeti osnovni ljudski kontakti i komunikacija sa rođacima. Postoji tvrdnja da je Suzanin otac, Klark, donio mračnu odluku da će devojčica, po svim očekivanjima, preminuti pre nego što napuni 12 godina. Navodno je postojao dogovor između Klarka i Ajrin - da će ih pustiti da odu iz tog pakla, ukoliko Suzan preživi do tog uzrasta.
Međutim, bez obzira na taj dogovor, Ajrin je ostala u toj kući još godinu i po dana, uprkos svim njenim strahovima. Promena je konačno nastupila u oktobru 1970. godine, nakon svađe koju je imala sa svojim suprugom. Tada je hrabro odlučila da uzme Suzan i napusti taj pakao.
U trenutku napuštanja kuće, Džoni, Suzanin stariji brat, imao je 18 godina i živeo je sa cimerima u iznajmljenom stanu. Javna svest o ovom užasnom događaju potekla je kad su Ajrin, Suzan i Suzanina baka otišle kod lekara 4. novembra 1970. zbog problema sa vidom. Tamo su naišli na socijalnu radnicu koja je odmah primetila da s Suzan nešto nije u redu. Nakon razgovora sa njima, shvatila je da je devojčica godinama bila zlostavljana.
Policija je odmah reagovala i uhapsila roditelje. Suzan je primljena u dečiju bolnicu u Los Anđelesu, gde su je preuzeli stručnjaci za dečiju psihologiju, poput glavnog psihologa Dejvida Riglera i Hauarda Hensena, šefa odeljenja za psihijatriju i stručnjaka za nasilje nad decom. Nažalost, Klark, Suzanin otac, nije mogao podneti pritisak javnosti i počinio je samoubistvo. Sa druge strane, majka Ajrin je odbijala da govori o porodičnom paklu, pa su sve informacije o ovom događaju došle od Džona.
Kad je primljena u bolnicu, ustanovljeno je da je Džini neuhranjena i da su joj kosti prilično nerazvijene za njen uzrast. Motoričke sposobnosti su joj bile na jako niskom nivou, pa je prvog dana u bolnici mogla da pomera samo prste. Njen zečiji hod bio je karakterističan po tome što je držala ruke ispred sebe, savijene i nije mogla skroz da ih ispravi, kao ni noge. To joj je umnogome stvaralo probleme kod integrisanja vizuelnih i taktilnih informacija, čineći ih gotovo nemogućim. Uprkos najranijim testovima koji su pokazali da devojčica ima dobar vid na oba oka, nakon što je primljena u bolnicu nije mogla da se fokusira na predmete koji su udaljeni više od tri metra što je objašnjeno dimenzijama sobe u kojoj je provela ceo svoj život. Džini takođe nije bila sposobna da jede čvrstu hranu, a testovima kojima je trebalo da se utvrdi njena mentalna dob utvrđeno je da se nalazi na nivou bebe od 13 meseci.
Slučaj Suzan Vajli zainteresovao je naučnike koji su to videli kao priliku da istraže tvrdnju koja kaže da ukoliko čovek ne usvoji govor do puberteta, nikad neće moći da govori. Ovaj projekat finansirao je i Nacionalni institut za mentalno zdravlje, a na njemu su radili stručnjaci iz različitih oblasti. U narednim mesecima postignut je veliki napredak u radu sa Džini koja je počela samostalno da obavlja neke osnovne funkcije, a njen vokabular sastojao se od oko stotinak reči koje je počela da povezuje sa objektima. Njeno stanje se drastično popravilo, pa su nova testiranja pokazala da je dostigla nivo deteta od 5-8 godina. Ipak, Džini je imala velike poteškoće da pravilno postavi redosled reči u rečenici. U tom periodu, devojčica razvija i osećaj nedostajanja, pa je tako izražavala nezadovoljstvo kad je neko iz tima stručnjaka napušta nakon druženja, kao i osećaj posedovanja što je rezultiralo prikupljanjem šarenih plastičnih predmeta kojima se igrala.
Pošto nije mogla da zauvek živi u bolnici, Džin Batler, devojčicina učiteljica iz bolnice, postala je njen privremeni staratelj 1971. godine, a u međuvremenu je prikupljala dokumentaciju kako bi je usvojila. U to vreme je Suzanina majka Ajrin puštena iz zatvora jer je i sama bila žrtva nasilja u porodici i počela je dvaput nedeljno da obilazi ćerku. Džin Batler je u početku sarađivala sa timom stručnjaka koji su bili zaduženi za slučaj Džini, ali je ubrzo počela da se buni i da im zabranjuje da obilaze devojčicu što je lekare navelo da urgiraju da Batler ne dobije starateljstvo. Džini je ubrzo napustila kuću Džin Batler i smeštena u drugu hraniteljsku porodicu koju su činili psiholog Dejvid Rigler koji je bio jedan od članova tima i njegova žena Merilin. Džini je kod njih ostala skoro četiri godine i još značajnije napredovala, a za to vreme se redovno viđala s majkom. Nekoliko meseci nakon što je došla kod Riglerovih, Džini je naučila da pegla odeću, priprema sebi hranu, njena govorna sposobnost se poboljšala, a čak je krenula i u školu za medicinske sestre i školu za mentalno nedovoljno razvijene osobe, kao i da do škole sama putuje autobusom.
Godine 1975. Nacionalni institut za mentalno zdravlje donosi odluku da prestane da finansira istraživanje Suzaninog slučaja jer ne vidi više korist od toga. Iste te godine Džini puni 18. godina i njena majka izražava želju da postane njen staratelj, tako da je iz kuće Riglerovih prešla da živi sa svojom majkom. Samo nekoliko meseci kasnije, Džinina majka Ajrin shvatila je da nije sposobna da se brine o svojoj ćerki i zahteva od Departmana za zdravlje da joj nađe hraniteljsku porodicu. Tada nastaju još veći problemi jer ju je hraniteljska porodica u kojoj je živela duže od godinu dana zlostavljala, a njeno stanje je počelo da se pogoršava. Jednom su je istukli jer je povratila, pa tako narednih pet meseci nije otvorila usta, plašeći se da će ponovo povratiti i biti kažnjena. Tada se selila iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu gde takođe nije bila tretirana kao što bi trebalo, a njena majka je u međuvremenu podigla tužbu protiv bolnice i tima, optužujući ih da su Džini koristili kao eksperiment. Pretpostavlja se da ju je na taj potez nagovorila Džen Batler, zbog ranijeg sukoba sa timom stručnjaka, međutim suđenje se nikad nije dogodilo.
Džini je nastavila da se seli iz jedne u drugu hraniteljsku porodicu, a u većini slučajeva je bila zapostavljana i fizički maltretirana. Neki od članova tima koji su bili zaduženi za njen slučaj videli su je u par navrata i tvrdili su da je depresivna, da ne progovara, kao i da belo gleda, ne menjajući izraz lica. Članici tima koja je zamoljena da postane Suzanin staratelj, Suzanina majka je zabranila da ima kontakt sa tada već punoletnom Suzan, na čemu se sve završilo. Džini se, prema izvorima iz 2008. godine, danas nalazi u jednoj maloj privatnoj ustanovi za mentalno nerazvijene osobe i anonimni izvori tvrde da je srećna tamo. Iako sada progovori po koju reč, uglavnom komunicira znakovnim jezikom. Ustanova u kojoj se nalazi je tajna i nije dostupna čak ni ljudima koji su radili sa njom, a njeno trenutno mentalno i fizičko stanje nije poznato.
Od 1970. godine do danas napisano je mnogo knjiga i naučnih radova o slučaju Džini, ali i snimljeno nekoliko dokumentaraca koji ovaj slučaj opisuju kao jedan od najtežih u istoriji zanemarivanja i nasilja nad decom.
Stil/Kafenisanje