ROMANOVI SU BRUTALNO UBIJENI U 20 MINUTA ČISTOG UŽASA: Jedna od ćerki je trebalo da postane SRPSKA KRALJICA

Nikolaj II stupio je na presto 1894. godine, nakon smrti svog oca Aleksandra III. Kritičari su ga opisivali kao ograničenog i nemaštovitog, a istoričari danas ističu da je istina da nije imao ni sposobnosti ni temperamenta da vlada u turbulentnim vremenima.

Car Nikolaj II je bio nesiguran čovek koji do poslednjeg trenutka nije bio kadar da donosi odluke. U prilog tome govori i podatak da je Sankt Peterburgom kružio vic kako su "dvojica najmoćnijih ljudi u Rusiji bili car i poslednja osoba koja je s njim razgovarala".

Zarobljenički život

Nakon što su boljševici preuzeli vlast u novembru 1917. godine, Romanovi su zatvoreni u palatu Carsko selo u Sankt Peterburgu. Nedugo potom poslati su istočno od Urala u Tobolsk, gde se prema tvrdnjama svedoka, sa njima nije loše postupalo.

Mnogi su tvrdili da je Nikolaj većinu vremena provodio u prirodi, kao i da mu uopšte nije nedostajao stres koji je sa sobom nosila titula cara. U ovom ranom periodu zatočeništva, još uvek je bilo moguće sanjati o srećnom kraju - razmatrane su čak i opcije da porodica sitgne do Velike Britanije ili doma na Krimu. Ipak, sledeća destinacija Romanovih bila je - Kuća Ipatijev u Jekaterinburgu.

Čovek zadužen za porodicu bio je izvesni Avdejev, ali kako su čuvari bili obični ljudi iz lokalnih fabrika - car Nikolaj i carica Aleksandra su se vremenom upoznali sa njima, pa čak i zbližili. Ipak, lokalni boljševici su bili svesni da su Romanovi vrhovni simbol ruske autokratije i da zato moraju da nestanu, stoga su Avdejeva zamenili Jakovom Jurovskim - čovekom sa zadatkom.

Poslednja noć porodice Romanov

Rano je jutro 17. jula 1918. godine. Jurovski tera članove carske porodice da ustanu iz postelje pod izgovorom da se grad nalazi pod opsadom i da je njihova lična bezbednost ugrožena. Bez puno pogovora zajedno sa četvoricom najodanijih sluga koji nisu želeli da napuste svoje gospodare, odlaze u podrum. Nikolaj je predvodio kolonu sa sinom Aleksejem u rukama, još uvek nesvestan onoga što mu se sprema. Kada su ušli u malu praznu prostoriju Jurovski im je prišao i pročitao izjavu:

"Ispunjavajući volju revolucije, Generalna direkcija Oblasnog sovjeta, donela je dekret prema kom je bivši car Nikolaj Romanov - kriv za bezbroj krvavih zločina protiv svog naroda. Zato mora biti streljan."

Sledećeg trenutka stražari su počeli da pucaju. Glavna meta bio je car koji je usmrćen već nakon nekoliko hitaca. Carica je pala mrtva odmah nakon njega, pošto ju je jedan od metaka pogodio u glavu. Kada se dim nastao paljbom slegao, a u prostoriji se ponovo moglo videti, devojke su stražarima izgledale nepovređeno - kao da su se meci odbili o njihova tela.

Tada je jedan od njih izgubio kontrolu, zgrabio bajonet i dovršio posao. Jurovski je ispalio nekoliko hitaca u mladog carevića Alekseja. Posle dvadeset minuta užasa, cela porodica i njihove sluge bili su mrtvi - jedni upucani, drugi izbodeni i pretučeni. Jedanaest tela je potom izneseno iz kuće i utovareno u kamion.

Epilog

Prema svedočenjima očevidaca, čitav proces uklanjanja tela bio je haotičan. Navodno su boljševici leševe prvobitno pobacali u plitak rudnik Ganina Jama, nakon čega su pokušali da ga raznesu granatama. Kako poduhvat nije uspeo, rešili su da ih prevezu u novu grobnicu. Međutim, kamion se na putu ka drugom odredištu zaglavio u blatu i tom prilikom su dva tela zakopali u šumi. Ostalih devet su polili kiselinom, spalili i zakopali u obližnju jamu.

Sovjetski zvaničnici su tek 1926. godine zvanično potvrdili smrt carske porodice, a čak i tada su odbijali da preuzmu odgovornost za ubistvo. Prisilna tišina oko njihove smrti možda je ugušila javnu debatu, ali je takođe podstakla beskrajnu radoznalost o njihovoj sudbini.

Da bi se pokrenula javna rasprava na ovu temu bilo je potrebno da dođe do raspada Sovijetskog Saveza. Tada su,1991. godine, u blizini Jekaterinburga ekshumirana tela devet ljudi koji su identifikovani kao car Nikolaj, carica Aleksandra, njihove ćerke Olga, Tatjana, Anastasija i četvoro sluga. Gotovo dve decenije kasnije, 2007. godine su u blizini nađeni i ostaci Alekseja i Marije, koji su identifikovani pomoću DNK analize, prenosi Nationalgeographic.com

Ljubav majke Carice Aleksandre Fjodorovne Romanove i poslednjeg Cara Nikolaja II Aleksandroviča Romanova krunisana je brakom u novembru 1894. godine.

Pored četiri ćerke, na kraju su dobili i sina, koji je na nesreću njegove porodice bolovao od hemofilije. Carica Majka, koja je bila nemačkog porekla izazvala je na početku rata burne reakcije naroda, koji ju je proglašavao špijunom. Ruske princeze koje su platile kobnu cenu svog porekla:

1. Olga Nikolajevna Romanov (Ольга Николаевна Романова)

Rođena je 1895. godine kao najstarija ćerka bila je po svim opisima divno dete, jedna od najučenijih princeza tog doba i vrlo inteligentna. Svojim najboljim životnim prijateljem smatrala je 18. meseci mlađu rođenu sestru Tatjanu (Татьяна Николаевна). Imale su nadimak “Veliki par”, pošto se skoro nikada nisu odvajale.

Za vreme rata, prošla je bolničku obuku i zajedno sa svojom majkom i mlađom sestrom Tatjanom vodila računa o ranjenicima, sve do kućnog pritvora 1918. godine. Imala je nepune 23 godine kada je ubijena.

2. Tatjana Nikolajevna Romanov

Bila je velika kneginja od Rusije, rođena 1897. godine. Opisivali su je kao najlepšu carsku kćerku, i bila je omiljena svojoj majci Aleksandri. Taj izgled je zdravstveno narušen kada je dobila boginje i svoju kilažu vidno izgubila, ali je to nije sprečilo da svom mlađem bratu Alekseju (Алексей Николаевич Романов) bude kao druga majka kada je porodica Romanov bila zatočena.

Kralj Srbije Petar I nameravao je da osigura ruku mlade princeze za prestolonaslednika Aleksandra. Prilikom posete Petrovgradu 1914. godine predsednik srpske vlade, Nikola Pašić, predao je pismo Kralja Petra na koje je Car Nikolaj odgovorio da on prepušta svojim kćerkama da odluče za koga se žele udati. Imala je 21 godinu kada je streljana. Vest o masakru porodice Romanov stigla je na Solunski front gde se naslednik Aleksandar burno oprostio od svoje nesuđene supruge i jugoslovenske kraljice.

3. Marija Nikolajevna Romanov (Мария Николаевна Романова)

Kao treća ćerka u porodici, rođena je 1899. godine. Bila je miljenica cara Nikolaja zbog svoje ljupkosti i topline. Važila je za anđela porodice, s obzirom na to da su sestre govorile da ona nije njihova sestra, jer nikada ne upada u nevolje. Sa sestrom Anastasijom (Анастасия Николаевна Романова), najmlađom ćerkom dinastije, važila je za “Mali par”. Govori se da je pokazala ogromnu hrabrost pred samo ubistvo u Sibiru, a imala je svega 19 godina.

4. Anastasija Nikolajevna Romanov

Rođena kao porodično "spadalo" 1901. godine. Sa činom najmlađeg člana porodice, gde je sa prethodno troje dece sve već bilo viđeno, zadatak joj je bio da bude glavni zabavljač porodice. Sa Marijom je bila u “Malom paru”, na koju je zbog svoje energičnosti imala velikog uticaja. Guvernanta Margarita Iger (Маргарита Александра Игер) govorila je da je Anastasija najšarmantnije dete koje je ona poznavala.

Za vreme pritvora, mentalni razvoj joj je bio usporen i praćen izuzetno teškim emotivnim uslovima, ali je ipak pored svega uspevala nekako da razvedri svoju porodicu. Većina veruje da je u svojoj 17 godini ubijena sa ostalim članovima porodice, ali postoji sumnja da je ipak preživela kada je nađena masovna grobnica i to se vodi kao jedna od najvećih misterija 20. veka.

Sudbina ženskog dela porodice već decenijama predstavlja temu polemike među istoričarima. Mišljenja su podeljena. Neki se slažu sa zvaničnom verzijom da su svi članovi carske porodice iste noći streljani, ali ima i onih koji veruju da su carica i princeze preživele.

Lažne princeze i carević:

Lažnih Anastasija u svetu bilo je najmanje 34. Još više je bilo lažnih Alekseja, čak 81. U istoriji su poznate takođe i 53 samozvane Marije, 33 Tatjane i 28 Olgi.

Pored ovoga, neverovatno je da su se dve strankinje predstavljale kao ćerke ruskog imperatora, koje nikada nije imao: kao Aleksandra i Irina. Poslednja je navodno bila rođena posle Oktobarske revolucije, u toboljskom izgnanstvu, i uz saglasnost sovjetskih vlasti prebačena je u inostranstvo.

Ukupno je izbrojano najmanje 230 prevaranata, koji su se lažno predstavljali kao članovi porodice Romanovih. Ciljevi svih ovih prevaranata su se manje više svodili na isti a to je sticanje bogatstva Romanovih.

Kad su Romanovi imali najveću muku, on je tu našao put do njihovih srca - i uništio ih

Grigorij Jefimovič Raspućin bio je najpoznatiji ruski mistik. Rođen je 10. januara 1869. godine u Petrogradu, a život je proveo predstavljajući se kao vidovnjak i čudotvorac.

Uspeo da se nametne kao osoba od poverenja poslednjem ruskom caru Nikolaju II i njegovoj ženi, carici Aleksandri. Imao je veliki uticaj na poslednje dane ruske dinastije Romanovih, i značajnu ulogu u životima cara Nikolaja II i njegove žene Aleksandre, i njihovog sina Alekseja, koji je patio od nasleđene hemofilije od kraljice Viktorije.

Njegovi oponenti su ga zvali "ludi monah", iako nikad nije postao monah. Neki su ga smatrali za starca i verovali da je psihički i duhovni iscelitelj. Može se smatrati i za jednu od najkontroverznijih ličnosti 20. veka.

Grigorije Raspućin je rođen u malom sibirskom selu Pokrovsko, na obali reke Ture u Tobolskoj guberniji. Izvesno vreme postojale su nedoumice oko datuma njegovog rođenja i smatralo se da je rođen između 1863. i 1873. godine. Nedavno su otkriveni novi dokumenti prema kojima je Raspućin rođen 10. januara 1869. po Julijanskom kalendaru, odnosno 22. januara 1869. po Gregorijanskom kalendaru.

Nema mnogo podataka o njegovom detinjstvu, a ono što je poznato najverovatnije su izneli članovi njegove porodice. Zna se da je imao sestru po imenu Marija i starijeg brata Dimitrija.

Marija, koja je po svemu sudeći bolovala od epilepsije, udavila se u reci. Jednom prilikom, dok su se Raspućin i Dimitrije igrali pored jezera, Dimitrije je upao u jezero, a Raspućin je skočio da ga spase. Obojicu ih je iz jezera izvukao jedan slučajni prolaznik, ali je Dimitrije potom umro od upale pluća. Gubitak sestre i brata ostavili su dubok trag na Raspućina, koji je svoje dvoje dece nazvao Marija i Dimitrije.

Sa napunjenih 18 godina odlazi na 3 meseca u Verhoturski manastir. Tamo se pridružuje zabranjenoj sekti Klisti Ruske pravoslavne crkve. 1901. godine odlazi od kuće u Pokrovskoju kao hodočasnik i putuje preko Grčke i Jerusalima.

1903. godine Raspućin stiže u Petrograd, gde se predstavlja kao starac, ili sveti čovek, sa isceliteljskim i vidovnjačkim moćima.

Iscelitelj carevića Alekseja

Na svom putešestviju kao hodočasnik saznao je o Aleksejevoj bolesti koju je nasledio od čukunbabe kraljice Viktorije, engleske kraljice. Nakon pada sa konja na odmoru sa familijom, Aleksej je zadobio unutrašnje krvarenje. Tražeći svuda pomoć svome sinu, carica se obratila najboljoj prijateljici Ani Virubovoj da nađe pomoć, na šta je Raspućin preporučen.

Raspućin je zaista olakšao dečakove muke, navodno kroz molitve, ali pretpostavlja se da je koristeći pijavice ili hipnozu uspevao da dečaku zaustavi krvarenje.

Nakon nekoliko uspešnih lečenja, Raspućin je zadobio poverenje cara, koji ga je proglasio prijateljem familije i svetim čovekom. Postepeno, Raspućin zadobija sve veći i veći uticaj na caricu Aleksandru, čak i u političkom pogledu.

Kontroverza

Raspućin je u međuvremenu postao kontroverzna ličnost vodeći skandalozni život sa ženama petrogradskog visokog društva. Šta više, viđan je često kako odlazi sa prostitutkama, opija se i ne vraća kući do rano ujutru. Bio je uvek prljav, retko se kupao i nekulturno se ponašao na javnim mestima. Zbog svega toga, petrogradska elita ga nije baš širokogrudo prihvatala.

Imao je i konflikt sa Ruskom pravoslavnom crkvom zbog svoga uverenja da se povezanost sa Bogom stvara kroz greh, jer po njegovom mišljenju, greh je neizostavni element ljudskog ponašanja, i da kroz vernikovo priznanje o počinjenom grehu i prihvatanju poniženja od drugih, zadobija milost Boga.

Na početku rata, Raspućin proriče da će ruska armija biti uspešna samo ako sam car uzme komandu nad vojskom, što je zbog loše pripremljenog cara Nikolaja rezultovalo lošim posledicama po Rusiju. Dok je car bio na frontu, Raspućinov uticaj na caricu Aleksandru je rastao.

Ubrzo je postao lični savetnik carice i napunio politička mesta svojim kandidatima. Zbog Raspućinovog uticaja, a i zbog Prvog svetskog rata, ruska ekonomija je počela naglo da propada. Krivljena je naravno carica Aleksandra, a sa njom i Raspućin jer se znalo o njegovom uticaju na nju.

Raspućinov uticaj su koristili političari i novinari kojima je bilo u cilju da oslabe integritet dinastije Romanov, prisile cara da se odrekne apsolutne vlasti i odvoje Rusku pravoslavnu crkvu od države.

Smrt

U noći 30. decembra 1916, caričin rođak knez Feliks Jusupov odlučio je da ubije Raspućina, zajedno sa grupom zaverenika. Prvo su pokušali da ga otruju vinom i kolačima, ali otrov nije delovao. Zatim ga je knez Jusupov upucao iz neposredne blizine, pa je Raspućin pao na pod naizgled mrtav.

Nakon nekoliko minuta ustao je, udario kneza Jusupova i pokušao da pobegne. Ostali zaverenici su ga uhvatili, istukli, ispalili u njega još metaka te ga bacili u hladnu reku Nevu.

Kada je Raspućinovo telo pronađeno, pluća su mu bila ispunjena vodom, što je pokazalo da nije bio mrtav i da je pružao otpor sve dok se nije utopio.