"VOLELA BIH DA JE MOJ MUŽ BIO LJUBAV MOG ŽIVOTA, ALI NIJE": Zašto žene ulaze u brak bez ljubavi?

Žene često ulaze u odnose sa muškarcima koje ne vole, a kasnije budu razočarene što nisu našle ljubav svog života. Uglavnom, ovakve stvari dovode do eventualnih problema u braku, dok se takođe nameće pitanje - zašto žene pristaju na brak sa nekim, a da nije iz ljubavi?

Ispovest jedne žene daje odgovor na ovo i na mnoga druga pitanja koja se tiču ove teme.

"Bila sam zaljubljena tri puta u životu. Jedna ljubav je bila moja prva ljubav, druga - ljubav mog života, a treća muškarac za kojeg sam se udala. Sve sam ih volela. Bilo bi pogrešno reći da je jedan bio značajniji od drugog. Volela sam ih sve drugačije, iz različitih razloga. Čoveka za kojeg sam se udala volela sam najviše, ali on nije bio ljubav mog života.

Ne verujem u srodne duše. To je glup koncept. Misliti da postoji samo jedan čovek za nekog nije samo strašno, već i uvredljivo. Mislim, na svetu postoje milioni ljudi, a za tebe postoji samo jedna osoba? Pa, šta ako oni žive u Indiji, a ti nikad ne odeš u Indiju? Ili šta ako ih je jutros udario autobus pre nego što ste uopšte znali da postoje? Da, smatram da je ceo taj koncept sr***. Možete imati mnogo srodnih duša, baš kao što možete imati mnogo ljubavi.

Ali kad je u pitanju ljubav mog života, ljubav koju sam osećala prema 'S' je najbliža onome što zamišljam kako bi izgledala ljubav između dve srodne duše. Bilo je haotično. Izludelo me je. Bila je to vrsta ljubavi koja me je potresla do srži i zbog koje sam se stalno osećala pijano. Nisam mogla da ga se zasitim. Htela sam ga progutati celog, gurnuti ga u sebe, upiti ga u sebe i uvek biti uz njega. Želela sam da osećam ono što je moje telo osećalo kad god bih ga videla do kraja života. Sećam se da sam mislila da ću doslovno umreti bez njega. Iskreno sam u to verovala. Moje telo bi jednostavno odustalo i umrlo.

Tokom četiri godine bili smo zajedno, pa nismo. Ne znam kako biste to nazvali. Nismo izlazili jer on nije hteo da izlazi sa mnom. Ali uvek smo bili zajedno, spavali zajedno, provodili praznike zajedno i bili najbolji prijatelji koji su se duboko voleli. Problem je bio što sam ja njega više volela nego on mene. Bila sam zaljubljena u njega, i on je to znao. Ali, on nije bio zaljubljen u mene - i ja sam to znala.

A kad je došlo do ružnog kraja, kao što je bilo suđeno da će doći, obećala sam sama sebi da više nikad neću tako nekoga voleti. Obećala sam da više nikad neću tako otvoreno staviti svoje karte na sto. Rekla sam da sebi više nikad neću dozvoliti da tako potonem, i da budem fizički, psihički i emocionalno uništena. Nikad više to sebi neću dopustiti.

Kad sam upoznala svog muža, 'S' nije bio deo mog života nešto više od godinu dana. Ali ipak sam bila slomljena i pod uticajem svega što se dogodilo. Teško je biti zaljubljen u nekoga, provoditi toliko vremena s njim, biti mu partner na toliko načina, a zapravo ne biti mu ništa na jedini način na koji želiš - da mu budeš sve. Ne znam da li je čekao nešto bolje, nekog manje komplikovanog, nekog manje sličnog njemu ili šta, ali u svakom slučaju ja nisam bila za njega.

Pa kad sam svom mužu prvi put izgovorila reči "volim te", dve su mi stvari pale na pamet: volim ovog čoveka i konačno sam prebolela 'S'. Poslednja misao je bila olakšanje. Prethodna misao bila je jednostavno činjenica.

Ali još uvek slomljena zbog svega što sam proživela nakon raskida sa 'S', nisam bila sposobna u potpunosti da volim svog muža. Volela bih da mi je muž bio ljubav života, ali već pre toga izgubila sam deo sebe. Volela sam ga koliko sam mogla, što je bilo puno, verujte mi. Bilo je to puno, ali nije bilo onako kako sam volela 'S' jer sam njega upoznala kad sam bila potpuna osoba.

Svog muža sam upoznala kad je već nedostajao deo mene, pa sam ga volela samo onim što sam imala. I mnogo dana, pogotovo sad kad smo razdvojeni, mislim da to nije bilo dovoljno. Stvari bi kod nas možda bile drugačije da sam ga volela onako kako sam volela 'S', a možda i ne. Možda je to samo želja.

Moj muž je znao za 'S' i uticaj koji je imao na mene. Znao je da nisam kompletna, da mi nedostaje nekoliko delova koje sam izgubila nakon raskida, koje sam pokušavala da pronađem i ponovo sastavim, ali nisam mogla. Sve zbog ljubavi koju sam osećala prema 'S' i on je to prihvatio. Često sam mu govorila da bih volela da sam ga upoznala pre nego što sam upoznala 'S', kako bih mogla potpunije da ga volim, ali oboje smo se složili da je, budući da to nije bio slučaj, uzaludno razgovarati o tome.

Ali to me nije sprečilo da razmišljam o tome. Nedavno je neko u razgovoru citirao Čaka Polanika: "Ništa od mene nije originalno. Ja sam zajednički trud svih koje sam ikada poznavao". Od trena kad sam to čula, vrte mi se te reči po glavi. Čula sam i pre tu izreku, ali iz nekog razloga u poslednjih nekoliko nedelja sam je "upila". Nisam mogla da prestanem da razmišljam o tome, gotovo opsednuta značenjem tih reči. Tada sam shvatila da sam zbog 'S' propustila nešto sjajno.

Da, on je bio ljubav mog života, ali ljubav mog života trebao je biti muškarac za kojeg sam se udala, osim što sam bila previše slomljena da bih mu pružila ljubav koju je zaslužio. Bila sam slomljena zbog 'S'. Bila sam iscrpljena i jedva sam disala nakon što su stvari završile sa 'S', toliko da je gubitak muža (što je bio razoran udarac, imajte na umu) bio poput šetnje parkom u poređenju sa gubitkom 'S'. Zašto? Jer toliko je mene već od ranije bilo mrtvo iznutra.

Stoga sam u trenutku spoznaje - u 8 ujutru u subotu u Parizu, samo nekoliko minuta udaljena od svog muža od kojeg ću se neizbežno rastati - poslala i-mejl 'S-u'. Napisala sam mu da je on ljubav mog života, ali nisam ga više želela u svom životu, pa čak ni kao slučajnog poznanika.

Morala sam završiti tu nezavršenu priču. Nisam mu ništa zamerala. Nisam ulazila u duge, plačljive eseje o ljubavi i gubitku i kako to menja ljude. Bila je bitna samo činjenica da sam gotova. To je to. Ćao!

Zatim sam učinila ono što je trebalo da učinim pre mnogo godina i postavila filter koji je automatski brisao njegove mejlove. Nakon toga sam se bolje osećala. Laknulo mi je. Bilo je to isto olakšanje koje sam osetila kad sam mužu prvi put rekla da ga volim.

Znam da ne mogu izbrisati ono što mi je 'S' značio, kao što ne mogu izbrisati ni ono što mi je značio moj muž, i to je u redu. Ali barem u priznavanju koliko sam drugačije volela 'S', to mi je poziv na buđenje da se više potrudim i budem bolja sledeći put kad dobijem priliku da volim nekoga.

Nikad neću prestati da volim nijednog od ovih muškaraca, niti svoju prvu ljubav što se toga tiče, jer ne verujem da ta ljubav jednostavno nestane. Ali shvaćajući da, kao što je Polanik rekao, "ja sam zajednički napor svih koje sam ikada poznavao", jedino što mogu je više se truditi da bih potpunije volela. I nadam se da se sledeći put neću bojati da stavim sve svoje karte na sto", piše Amanda Šantel na kraju svoje ispovesti za "Jor Tango".