NAPUSTIO JE ESTRADU DA BI RADIO KAO DOSTAVLJAČ: Razmetao se hiljadama, pa načisto propao, sad živi OVAKO

Folk pevač Šeki Turković, nekada jedna od najznačajnijih figura na muzičkoj sceni Balkana, u jednom momentu je odlučio da napusti Srbiju i zaputi se u Ameriku, tražeći nove izazove i prilike. U toj dalekoj zemlji, suočavao se s raznolikim poslovima, trudeći se da pronađe svoje mesto pod suncem. Ipak, nakon nekog vremena, odlučio je da se vrati u Srbiju, nadajući se ponovnom usponu svoje karijere.

Međutim, kada se vratio, svet je već bio zahvaćen pandemijom korona virusa, što je značilo da su mnoge umetničke aktivnosti, uključujući i njegove nastupe, bile ozbiljno ugrožene. Pandemija je dovela do potpunog prekida koncertnih događaja, ostavljajući umetnike u neizvesnosti i prinuđujući ih da se suoče s neizvesnom budućnošću.

Turković se suočio s ovom situacijom s gorčinom i nadom. Govoreći o svojim iskustvima, izrazio je zabrinutost zbog trajanja ove situacije i nesigurnosti koja je pratila umetničku industriju. Umesto velikih nastupa na poznatim pozornicama, pevao je na manjim događajima, često u neformalnim okruženjima kao što su garaže i sobe. Ipak, nije izgubio nadu. Na jednom vašaru pored Čačka i na jednom rođendanu, Turković je ponovno osetio toplinu publike, iako su brojevi bili ograničeni zbog sigurnosnih protokola.

Turković je priznao da ga je publika i dalje želela, iako nije snimao ništa novo već nekoliko godina.

- Mene je publika poželela, jedno pet, šest godina nisam nastupao ovde jer i nisam snimao ništa novo - dodao je Turković.

Tada je otkrio i da je u Americi radio kao dostavljač, a da se u Srbiju vratio u nadi da će ponovo pevati.

- Došao sam u Srbiju jer sam mislio da ću se ovde ubiti od posla u julu, avgustu i septembru, malo tezgice, malo vašari. Međutim, sve je otkazano. Estrada je poginula, mi smo poginuli. Jadni smo mi. Ja sam ovde kao u penziji, imam 23.000 dinara. Imam 67 godina, preko 40 godina radnog staža - rekao je on za Kurir.

Objasnio je i zbog čega je odlučio baš da se bavi vožnjom.

- Zbog toga što ništa drugo ne umem da radim. I tu su mi prijatelji pomogli, uz njihovu pomoć sam se odlučio za to. Bavio sam se vožnjom godinu dana, pa sam odustao. Prevozio sam svašta, poštu, pakete, bio sam dostavljač. Ništa nije teško kad mora da se radi. Ustajao sam u zoru, palio kombi, išao za Čikago 60 milja, potrpao sve pakete. Posle se moram vraćati kući i tako stalno. Dnevno sam prelazio oko 300 milja, to je negde oko 450 kilometara. I tako tri godine bez prestanka, i supruga i ja. Posle smo imali udes, nismo mi bili krivi, pa smo odustali od toga. Vratio sam se pesmi, pa došla korona. Videćemo šta ćemo dalje - istakao je tom prilikom.

Pričalo se da je, kada je odlazio, rekao "Doviđenja, Srbijo". A pevač je objasnio da li je to zaista i bilo tako.

- Čuo sam i ja za te priče da sam to rekao. To je pogrešna informacija, nisam to sigurno izjavio. Srbiju volim najviše na svetu, to je moja domovina, rođen sam tu i cela moja familija. Godinama sam imao turneje u Americi, imao sam radnu vizu, plaćao poreze, tako da sam imao pravo na američku penziju, sve sam po zakonu radio. Ako tamo ne plaćaš takse – nadrljao si. I dalje tamo plaćam porez i čekam da dobijem njihovu penziju, ali vraćam se u Srbiju! Ja bez nje ne mogu, volim ovaj narod i druženje s mojim prijateljima. Mikrofon u Americi nisam ostavljao, sve vreme sam pevao. Kad nije bilo tezgi i zabava, supruga i ja smo sedali u veliki kombi koji smo kupili. Sad ne. Radili smo isporuke. Amerika je takva, ako ne radiš, spakuj kofere i doviđenja. Nisam se stide nikakvog posla tamo. Ne kradem, ne lažem, ne varam - obrazložio je Šeki.

Kako kaže, i njegove kolege treba da budu svesne toga da se ne mogu zauvek baviti pevanjem.

- Kolege iz moje generacije moraju biti svesni da se ne možemo celog života baviti pevanjem. Dolaze nove, mlade snage koje predivno pevaju. Moja publika mene zna po dobrom ponašanju i hitovima. Grlo me još služi odlično, tako da ima posla, samo nas je sad korona načisto upropastila. Ne osećam se nikako. Nema posla. Najbitniji su zdravlje i sloboda. A mi nemamo slobode, ograničeno je vreme za restorane, moramo svuda nositi te maske. Sve me to nervira - iskren je bio Turković.

Tada se osvrnuo i na svoje muzičke početke.

- Ušao sam u PGP krajem 80-ih. Tamo zatekoh elitne kompozitore: Docu, Vukasa, Pedu, Mišu, Bosanca. Odabrah Pedu, i nisam pogrešio. Moja prva ploča za PGP iz 1989. sa vodećom pesmom „Čovek sa srca dva“ prodata je u 180.000 primeraka. Bilo je to prijatno iznenađenje za mene, a još veće za direktora produkcije. Sećam se, direktor PGP-a Stanko Terzić ulazi u kancelariju i pita prisutne kompozitore: ‘Da li ste vi čuli za nekog Šerifa Turkovića? Taj ubi od prodaje’. Ja ustanem onako stidljivo, kažem da sam ja Šeki, a ne Šerif, ispričam da sam osam godina proveo u Diskosu, a direktor će: ‘Gde si bio dosad, oca ti očinjega' - ispričao je pevač.

Šeki Turković i Predrag Negovanović sarađivali su 30 godina i zajedno stvorili desetak studijskih albuma, stotinak pesama i dvadesetak velikih hitova.

Pevač je u Ameriku otišao, kako je rekao, kada je osetio da ovde počinje da umire narodna muzika.

"Otišao sam u Ameriku pre pet godina, kada je tretman prave narodne muzike dotakao dno, kada su ugašene sve narodnjačke radio stanice u Beogradu, kada sam svoj poslednji ‘projekat’ platio 10.000 evra, a zauzvrat nisam dobio ništa. Kad se raspala Juga, raspala se i diskografija, harmonike su zamenili kompjuteri. Sad snimiš pesmu, ne dobiješs čak ni CD-a, ostalo ti samo da se obesiš na Jutjub. Ja u tome neću da učestvujem, zarekao sam se da nikad neću otvarati svoj Fejsbuk profil", pričao je tada Šeki.

"Plašio sam se reakcije publike posle mog petogodišnjeg boravka u Americi. Ispalo je da sam traženiji više nego ikad, morao sam da prebukiram kartu da bih ispoštovao sve pozive. Ja sam od 2001. odlazio svake godine u Ameriku po par meseci. Pevam ja i danas po Americi, vozim po američkim drumovima i solidno zarađujem, al’ mi najlepše u kad pevam u mojoj zemlji“, zaključio je Šeki Turković svojevremeno.

Nekada veliki boem, Šeki se poslednjih godina udaljio od kafanskog života ali toga se rado priseća i vežu ga lepe uspomene.

- Dok sam bio mlađi bio sam pravi boem, a sada sam malo spustio loptu. Voleo sam da se družim sa društvom, međutim kako vreme odmiče sve je manje toga, nema mojih prijatelja i saradnika koji su voleli da se druže među živima. Sada gledam na život i na sebe - objasnio je pevač.