KRALJ NIKOLA OD CRNE GORE NIKAD NIJE KRIO SRPSTVO: Imao je 9 ćerki i misija mu je bila da svako dete uda u najbolju kuću

U to vreme u Crnoj Gori muškarci su bili ponosni kada bi dobili muškog naslednika - sina. Znali su da se "loza neće zatreti" te da će iza njih ostati neko. Međutim, kralj Nikola od Crne Gore nije bio tog stava. On je voleo svu svoju decu podjednako, a sa 9 ćerki se posebno ponosio.

Svaku je dobro "udomio", našao joj muža kakav dolikuje crnogorskoj princezi - kraljevića, carevića....

Ali da krenemo iz početka: Ko je bio kralj Nikola?

Nikola se rodio u selu Njeguši, praotačkom sedištu porodice Petrović-Njegoš, od oca Mirka, proslavljenog vojvode od Grahovca, i majke Anastasije iz kuće Martinovića.

Nikolin rođeni stric je bio knjaz Danilo koji iza sebe nakon atentata u Kotoru 1. avgusta 1860. godine nije ostavio muškog naslednika; nakon što se Mirko odrekao prestola, njegov sin, Nikola, postao je novi monarh. Na taj način je sticajem okolnosti nastavljen pređašnji oblik nasleđivanja, koji je išao sa strica na sinovca (pošto su pre Danila vladari Crne Gore bili vladike, odnosno episkopi, koji, budući monasi, nisu mogli da se žene).

Nakon što je jedan deo svog detinjstva proveo u Trstu kod Kustića iz kojih je rodom bila njegova strina Darinka, vatrena frankofilka, produžio je u Pariz gde je upisao licej Luja Velikog; za razliku od svog savremenika srpskog kralja Milana, Nikola nije pao pod dekadentni uticaj pariskog okruženja i jedva je čekao da se vrati u otadžbinu.

Već od ranih dana svoje vladavine nije krio srpstvo. Bio je član Ujedinjene omladine srpske krajem šezdesetih godina XIX veka, da bi potom, nakon što je ta organizacija zabranjena u Austrougarskoj i Kneževini Srbiji, osnovao novu, Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko, skupa sa Markom Miljanovim Popovićem Drekalovićem, Simom Popovićem, vojvodom Mašom Vrbicom, Vasom Pelagićem i drugima, i to baš na Cetinju.

Tokom svoga carevanja, knjaz Nikola je sproveo niz upravnih, obrazovnih, vojnih i opštedruštvenih reformi u svojoj državi, sretao se sa francuskim carem Napoleonom III, ruskim imperatorom Aleksandrom II, britanskom kraljicom Viktorijom, posećivao je dvorove u Berlinu i Beču, i naravno istorodnom Beogradu. Gde god je išao, od dvorca Vindzora preko Pariza do krunisanja ruskog cara Aleksandra III, svuda je nosio crnogorsku narodnu nošnju; nije se stideo svog porekla kao neke pokondirene tikve, naprotiv, bio je ubeđen u superiornost soja iz koga dolazi!

Vodio je više ratova protiv Otomanskog carstva, skupa sa Kneževinom Srbijom, i neprestano širio, malo po malo, zemljišni obim svoga knjažestva. Premda je tokom srpsko-turskih konflikata koji su usledili na talasu Nevesinjskog ustanka pozivao na obnovu Srpskog carstva, koje je palo pod Muratom I a, po njegovim rečima, trebalo da se obnovi pod Muratom V jer je “to moja želja i želja svih nas i želja svemoćnog Boga“, ipak je posetio narednog sultana i sa njim imao srdačne odnose.

Za sve to vreme gledao je Obrenoviće u neverici. Njihovo skandalozno ponašanje, rasipništvo, dekadencija, nisu nailazili na odobravanje cetinjskog dvora; knjaz Nikola se postavljao za moralnog vođu Srba i radio na tome da se srpske zemlje ujedine oko dinastije Petrović-Njegoš.

Obrenovići su, što se njega tiče, bili ne samo politička prepreka ujedinjenju već i etička, uprkos pregovorima sa kraljem Aleksandrom da, u slučaju da on ne dobije muškog naslednika, princ Mirko Petrović-Njegoš postane srpski prestolonaslednik, i uprkos tome što se kraljica-majka Natalija raspitivala za Kseniju pre nego što je Aleksandar na svoju ruku počinio ludost venčanjem sa Dragom Mašin.

Drugim rečima, Nikola je hteo da se obnovi jedinstvo Srbije sa prestolom na kome će sedeti on i njegovi potomci. Teško je reći šta mu je bilo u glavi kada je izvršen Majski prevrat, kada su Obrenovići istrebljeni od strane zaverenika koji su im se bili zakleli na vernost pa pogazili datu reč, i kada su Karađorđevići seli na tron. Kralj Petar I je bio njegov zet, a Petrovljeva deca unuci i unuke.

Nikola se već 1860. godine, svega nekoliko meseci nakon atentata na strica Danila, oženio Milenom iz Vukotića, ćerkom vojvode Petra Vukotića, sa kojom je rodio dvanaestoro dece, od toga devet ćerki i tri sina.

Neke ćerke su umrle kao odojčad (Sofija) ili vrlo mlade (Marica); sa izuzetkom Ksenije i Vjere koje nikada nisu stupile u brak, one koje su preživele su se dobro udale zbog čega je Nikola bio poznat i kao “tast Evrope” (Zorka je pošla za budućeg srpskog kralja Petra I iz Kuće Karađorđević, Jelena za italijanskog kralja Vitorija Emanuela III, Milica za ruskog velikog kneza Petra Nikolajeviča, Anastasija za ruskog velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča, a Ana za princa Franca Jozefa od Batenberga).

Princ-prestolonaslednik Danilo, koji će abdicirati 1921. godine u korist sinovca Mihaila, bio je u braku bez dece sa vojvotkinjom Jutom od Meklenburga-Nojštrelica (koja će po prelasku u pravoslavlje postati Milica), princ Mirko, veliki vojvoda od Grahova i Zete, biće u braku sa Natalijom Konstantinović sa kojom će roditi pet sinova a među njima i pomenutog Mihaila koji će naslediti presto (doduše bez zemlje, nakon što je crnogorska skupština odlučila da se pripoji Kraljevini Srbiji).

Treći sin, Petar, veliki vojvoda od Zahumlja, oženio se običnom ženom Violetom Emilijom Vagner koja je po prelasku u pravoslavlje uzela ime Ljubica, ali ni oni nisu imali dece kao ni Danilo i Milica.

Nikola je preminuo 2. marta 1921. godine u Antibu kraj Nice, u Francuskoj. Nema sumnje kao Crnogorac, i nema sumnje kao Srbin.

(Autor: Stil/ Telegraf/glashomolje.rs)