Dugo sam planirala da za svoj 50. rođendan napravim žurku za pamćenje. Na kraju krajeva, to je ozbiljna cifra - velika životna prekretnica. Ali na kraju ovo nije bila obična zabava...
Počelo je kao šala. Imala sam 50 godina i bila sam sama. Nikad se nisam udavala, nikad nisam bila čak ni verena. Pa ipak, kao i većina slobodnih ljudi imala sam gomilu prijatelja koji su godinama bili u braku. Do svoje pedesete godine bila sam na bezbroj venčanja. Letela sam od grada do grada, od države do države trošeći ogromne svote novca na haljine, poklone, karte i druge troškove... Ista stvar se ponavljala svaki put kada bi neko od mojih prijatelja dobio dete. Ne mogu ni da izbrojim koliko sam potrošila na raznorazne poklone za bebe...
Tako sam se šalila da ću napraviti sebi žurku za rođendan i pozvati sve prijatelje koji će sada imati priliku da mi se revanširaju za poklone.
Šalu na stranu, htela sam da i ja imam priliku da okupim svoje prijatelje i ovaj put ja budem tema zajedničkog okupljanja.
Kada sam se napokon odlučila za slavlje, bila sam pomalo i nervozna zbog organizovanja toliko velikog skupa.
Htela sam da sve bude besprekorno: da uživamo u dobroj hrani, da slušamo odličan bend, ali sam htela i da nekolicina ljudi održi govor u moju čast.
Ipak, kada sam kasnije razmišljala o tome šta se sve izdešavalo tog dana, shvatila sam da sam organizovala sopstvenu sahranu!
Na sahranama često radimo neke stvari kako bismo se setili svojih najmilijih: hrana, govor, sećanje na tu osobu i td...
Na moj pedeseti rođendan svi su došli obučeni u dukserice i trenerke, po mojoj želji. Jela se moja omiljena hrana - takosi, a crkveni hor kojem i sama pripadam otpevao je par mojih omiljenih pesama. Na kraju su moja mama i par prijatelja doržali veoma dirljiv govor u kojem su se prisetili mog odrastanja i važnih životnih momenata - što je sve dovelo do suza.
Bilo je to baš kao na sahrani.
I toliko mi se dopalo. Bilo je moćno, zabavno i smisleno.
Mojim prijateljima se takođe dopala ova organizacija rođendana, pa su mnogi rekli kako će i oni slično da urade.
Pitam se, zašto čekamo da neko umre da bismo se okupili u njegovu čast, pričali o njemu/njoj? Zašto to ne uradimo za života? Zar svi ne bismo voleli da čujemo šta prijatelji i rodbina misle o nama?
U jednom momentu sam i ja održala govor u kojem sam rekla prisutnima da sam na nekim sahranama više naučila o toj osobi nego dok je određena osoba bila živa. Zbog toga sam htela da svi znaju koliko su mi bitni, jer valjda se to dešava kada nemaš decu i muža - prijatelji ti postanu sve u životu.
Ne mogu vam opisati koliko je moćno bilo imati sve te ljude pod jednim krovom, ljude koje mnogo volite i do kojih vam je stalo. Bio je to najbolji dan u mom životu.
Zbog toga vam savetujem da i vi uradite isto. Pozovite svoje prijatelje i proslavite jedan poseban dan. Slavimo jedni druge sada, ne čekajte sahranu.
Krstal Grifit je novinarka koja se nikad nije udavala, niti je imala decu, ali to je nije sprečilo da sebi organizuje žurku koja se pretovrila u sahranu