TRAGIČAN ŽIVOT PRAVOG MOGLIJA: Divljeg dečaka odgajili su vukovi, hodao je četvoronoške i jeo isključivo sirovo meso

Roman Radjarda Kiplinga “Knjiga o džungli” priča priču o dečaku Mogliju, kojeg su roditelji napustili i kog su odgajali vukovi, a mnogi ne znaju da je ova knjiga pisana po istintom i tragičnom događaju.

Dečaka po imenu Dina Saničar, kojeg često nazivaju pravim Moglijem, u 19. veku odgajali su vukovi i proveo je prvih nekoliko godina svog života misleći da je jedan od njih.

Kada su ga lovci otkrili kako leži u pećini u džungli Utar Pardeša u Indiji, odveli su ga u obližnje sirotište. Pošto nije imao ime, misionari su mu ga dali - Dina Saničar, što na hindu jeziku znači “subota”, po danu kada je stigao.

Tamo su misionari pokušali da ga nauče stvarima koje nikada nije ni video, počevši od osnova – hodanja i govora. Međutim, jaz između ljudskog ponašanja i životinjskog instinkta pokazao se prevelikim da bi ga Dina mogao prevazići i on nažalost nikada nije ostvario pravu komunikaciju sa ljudima.

Tokom svog boravka u sirotištu Dina je dobio nadimak "dečak vuk". Misionari su smatrali da je ono prigodno jer su verovali da su dečaka odgajale divlje životinje i da nikada pre nije doživeo ljudski kontakt, piše Istorijski zabavnik.rs.

Prema njihovim pričama, dečakovo ponašanje je više ličilo na ponašanje životinje nego čoveka. Hodao je četvoronoške i teško je stajao uspravno, na sopstvenim nogama. Jeo je samo sirovo meso i glodao kosti da bi naoštrio zube.

- Lakoća sa kojom se snalazio na četiri noge (2 ruke i 2 noge) je iznenađujuća. Pre nego što pojede ili proba bilo koju hranu, on je pomiriše, a ako mu se miris ne sviđa, on je baci - napisao je svom kolegi Erhard Luis, upravnik sirotišta.

Komunikacija sa “pravim Moglijem“ bila je teška iz dva razloga. Prvo, on nije govorio istim jezikom kao misionari koji su se brinuli o njemu. Kad god bi želeo da se izrazi, zarežao bi ili zavijao kao vuk.

Drugo, Dina nije razumeo ni neverbalnu komunikaciju. Ljudi koji ne govore isti jezik obično se mogu približiti međusobnom razumevanju jednostavnim upiranjem prstima na različite predmete. Ali pošto vukovi ne pokazuju (ili bar ne na način na koji to čine ljudi), svaki univerzalni za njega je bio besmislen.

Iako je Saničar na kraju naučio da razume kada mu se neko obraća, nikada nije naučio da govori jezikom ljudi koji su bili u njegovoj blizini. Možda zato što su mu zvuci ljudskog govora jednostavno bili previše strani.

Međutim, što je duže boravio u sirotištu, to je više počeo da se ponaša kao čovek. Naučio je da stoji uspravno i počeo je da se sam oblači. Neki kažu da je čak pokupio i “najljudskiji porok od svih” - pušenje cigareta.

Zanimljivo je da Saničar nije bio jedino “dete vuk” koje je u to vreme živelo u sirotištu misije. Ako je verovati upravniku Luisu, pridružila su mu se još dva dečaka i jedna devojčica za koje se takođe navodi da su ih odgajali vukovi.

Što se Dina Saničar tiče, on je imao samo 35 godina kada se umro od tuberkuloze 1895. Iako je na kraju većinu svog kratkog života proveo u društvu drugih ljudi, a ne sa životinjama koje su ga možda odgajale, nikada se nije u potpunosti prilagodio životu u sirotištu.