Čovek koji je stvorio legendu
OŽENIO PROSTITUTKU, 10 GODINA PARALELNO ŽIVEO SA DVE ŽENE: Životna priča čoveka koji je napravio FERARI
Sinonim za brzinu, luksuz i pobede, Ferari je pozicioniran kao jedan od naprepoznatljivijih automobilskih brendova na svetu
Autor:
Ipak, manje pažnje posvećeno je čoveku koji je stajao iza svega toga, nekome ko je ceo svoj život posvetio trkanju i pobedama. Pomalo ironično, ali za Enca Ferarija, osnivača brenda Ferrari, drumski automoblili nisu predstavljali nikakvu vrednost, oni su samo bili sredstvo pomoću kojeg je mogao da finansira svoju opsesiju.
Krajem IX i početkom XX veka i razvojem prvih automobila, dolazi do velike ekspanzije auto-moto sporta. Ljude širom Evrope i Amerike obuzela je velika strast prema brzoj vožnji. Automobili su tada voženi po makadamskim putevima, a svako ko je mogao sebi da prušti automobil odmah je gledao kojim može da se oproba u trkama, u kojima su tada dostizane brzine do 80 km/h.
U ovakav svet, 18. februara 1898. godine u severnoj Italiji (u okolini Modene), rođen je Enco Ferari. On je bio drugi sin Alfreda i Adalgize Ferari, koji su pre njega dobili Alfreda (Dina) Mlađeg Ferarija.
Alfredo Stariji je posedovao svoj privatni biznis koji se bavio obradom metalnih delova gde je zavisno od ugovora nekad bilo zaposleno i do 20 radnika. Normalno, Alfredo je imao planove da njegovi sinovi jednog dana naslede porodični posao, ali Enco nije pokazivao nikakvo interesovanje prema takvom vidu posla.
Kao mali, Enco je želeo da se bavi novinarstvom ili da postane operski pevač. Ključan momenat za najmlađeg člana Ferari porodice desio se 1908. godine, kada ga otac, zajedno s njegovim bratom, vodio na njihovu prvu trku. Ovde je Enco prvi put došao u kontakt sa brzinom i trkanjem i momentalno je pao u trans.
Posle te trke bilo je jasno čime mladi Enco želi da se bavi. Alfredo naravno nije shvatao sina ozbiljno pa se i dalje držao svojih planova. Poslao je svoje sinove u zanatsku (mehaničku) i trgovačku školu kako bi se pripremili da naslede očevu fabriku. Dino je prihvatio svoju sudbinu i pokazao veliko interesovanje za školu, dok je Enco s druge strane bio totalno nezainteresovan, jer njega su zanimali samo trkanje i brzina. Iz tih razloga vrlo brzo je napustio školu.
Najteži period Encovog života počeo je 1914. godine, kada je Italija bila uvučena u I svetski rat. Negov brat Dino, otišao je kao dobrovoljac na front i u vojsci služio kao vozač hitne pomoći. Zatim 1916. godine, njihov otac Alfredo Ferari umire od upale pluća. Bez oca i brata da vode posao, njihova fabrika je brzo propala. Kao da to nije bilo dovoljno, iste godine dolaze vesti sa fronta da je Dino umro od tifusa.
U roku od nekoliko meseci, ugodan život mladog Enca Ferarija počeo je da se raspada.
Umesto mehaničara – pešadinac
Tokom 1917. godine Enzo je pozvan u vojsku. Priključivši se armiji, pokušao je da slaže svoje nadređene kako se do sada bavio popravkama kola i da je vešt automehaničar, ali nije mu prošlo, bio je raspoređen u pešadiju, a dodatni zadaci su mu bili da se brine o magarcima koji su korišćeni za vuču i nošenje tereta. Ubrzo, Enco dobija pleuritis, u to vreme često smrtonosnu bolest. Prebačen je u bolnicu u Bolonji, gde je bio prebačen na odeljenje s drugim beznadežnim slučajevima. Ipak nekim čudom, mladi Enco uspeva da se izbori i preživi bolest. Ubrzo je došao kraj rata i on je pušten iz vojske 1918. godine, kao dvadesetogodišnjak, slomljen i bez posla, dok je italijanska ekonomija bila u padu zbog rata.
Pismo preporuke i želja za osvetom
Na Encovu sreću njegov komandant iz vojske mu ubrzo šalje pismo preporuke. S njim u ruci mladi Ferari kreće za Torino u centar automobilske industrije u Italiji, kako bi našao posao. Aplicirao je u tada najjačoj fabrici, Fiat, koja je tada bila u vlasništvu bogate porodice Anjeli. Kada je došao u fabriku, inženjer s kojim je imao razgovor odbija da ga zaposli uz obrazloženje da je Torino pun ratnih veterana koji traže posao. Još jednom poražen, Enco je seo na klupu u parku odbijen i ponižen. Tada se zakleo sebi da će jednog dana Fiat zažaliti zbog ovog poteza.
Na sreću Ferarija, sva bitna dešavanja u svetu autmobilizma bila su skoncentrisana baš u Torinu, a sve što je trebalo jeste da krene korak po korak kako bi ušao u taj svet. S obzirom da je mladi Enco bio vrlo ambiciozan i snalažljiv, ovaj proces nije dugo potrajao. On je počeo da se kreće u društvu ljudi koji se bave auto-moto trkama, da izlazi na ista mesta gde se oni okupljaju i bilo je samo pitanje vremena kada će upoznati pravu osobu. Ta osoba bila je Ugo Sivoči, tadašnji test vozač Alfe Romeo.
Alfa Romeo
On uspeva da ubaci Enca u fabriku automobile SMN koja je imala fabriku u Milanu stotinak kilometara od Torina. Preko ovog posla, Ferari je uspeo da kupi svoj prvi automobil, a radilo se o polovnom Alfi Romeu. To je bio automobil koji je najzad mogao da učestvuje na trkama.
Zahvaljujući dobrim rezultatima, Alfa Romeo poziva Enca i Sivočija da budu standardni vozači u njihovom timu. Alfina ekipa je tada u postavi pored njih dvojice uključivala još i Antonija Askarija oca Alberta Askarija. Ipak, to su većinom bile slabije rangirane trke, poput relija, brdskih trka i slično. Ferarijevi apetiti su ipak bili mnogo veći od toga.
Kako bi povećao svoje prihode i kako bi se probio dalje u svetu automobilizma, Ferari je od Alfe Romeo tražio da bude njihov zastupnik u prodaji automobila. Za vreme ovog peroda, Enco upoznaje Lauru Domeniku Gorel. Ženu koja bila redovan gost na mestima okupljanja ljudi iz sveta automobilizma. Tačna pozadina njene priče nije sasvim jasna. Neki tvrde da je poreklom iz imućne torinske porodice, dok postoje i tvrdnje kako je ona radila kao devojka za “profesionalnu pratnju”.
Enco i Laura su bili sve češće viđani zajedno i počele su da kruže priče kako su u vezi i čak da žive zajedno. Posle nekog vremena, tačnije 1923. godine, par se venčao. Ovaj brak je od početka bio prilično problematičan, a stvari su postale još gore kada je Encova majka došla da živi sa njima. Laura i Adalgiza se bukvalno nisu podnosile, a Enco je konstantno bio sudija između njih. Svoj mir Ferari je tražio u svojoj najvećoj ljubavi, a to je bio automobilizam. Svega nekoliko meseci posle venčanja, on se vratio poslu i posvećivanju trka i svega što ide uz to.
Na stazi, Alfa se pripremala da promoviše svoj novi automobil, P1, na kojem je radila već neko vreme. Za ovaj projekat, Ferari je uspeo da dovede jednog od najboljih inženjera tog vremena, Luiđija Baza. Ovaj potez bio je više lične prirode za Enca, jer je Luiđi tada bio angažovan od strane Fiata.
Pogibija Sivočija i osveta Fiatu
Alfa Romeo P1 debituje na Velikoj nagradi Evrope u Monci. Tim stiže na trku prilično kasno svega jedan dan ranije. Nažalost ovaj dan završio se tragično po ekipu. Sivoči je upravljao P1 i nakon prebrzog ulaska u krivinu gubi kontrolu nad automobilom, i što je najgore, gubi i svoj život. Njegova pogibija je poprilično uzdrmala Ferarija. Sivoči je bio čovek koji mu je omogućio sve što je do tog momenta postigao u svetu automobilizma, a poginuo je za volanom automobila u čijem je stvaranju on dosta doprineo.
Kada su se emocije smirile, bilo je potrebno ponovo poraditi na preformansama P1. Na nagovor Luiđija Baza, Ferari uspeva da dovede još jednog od vodećih inženjera Fiata da radi sa njim, ovog puta reč je bila o Vitoriju Jani. Udruženi, Ferari, Jano i Bazi, počeli su da prerađuju P1.
Jedna bitna stvar koju treba istaći je da Ferari nije bio inženjer niti je je bio nešto specijalno dobar mehaničar, ali njegova harizma i vođstvo inspirisali su ljude da daju sve od sebe. On je bio rođeni vođa. I tako je nakon nekoliko meseci P1 redizajniran i nastao je model P2.
Prvi put ovaj model viđen je na trici u Kremoni, malom gradu na severu Italije. Na ovoj trci, P2 je bukvalno oduvao konkurenciju. Postavio je najbrži krug ikada viđen na stazi, a i postignuta je do tada nikad viđena maksimalna brzina od 195 km/h (121 mp/h) i naravno, P2 je pobedio u trci. Za volanom je bio Antonio Askari. Ovo je bio početak uspona Ferarija, a isto tako i početak kraja za Fiat. Nakon ove trke, P2 je bukvalno dominirao u trkama i polako Fiat i porodica Anjeli, morali su da se povuku. I tako, svega nekoliko godina nakon što su ga odbili, Ferari uspeva da se osveti Fiatu uprkos svim očekivanjima.
Scuderia Ferrari
Sada kada je postalo jasno koliko je Ferari sposoban trebalo je otići korak dalje. Uz pomoć investitora i sponzora Enzo uspeva da ubedi Alfa Romeo da ga postavi na mesto čoveka odgovornog za trkanje. Ubrzo zatim 1. decembra 1929. godine, Enco formira Scuderia Ferrari (Ergela Ferrari) pod okriljem Alfe Romeo, gde su dovođeni najbolji vozači kako bi se trkali u najboljim automobilima tadašnjeg vremena.
Ipak, sav uspeh koji postizao na poslovnom planu bio je u senci dešavanja u Ferarijevom privatnom životu. 1932. godine, Enco dobija sina kome daje ime po svom pokojnom bratu Alfredu (Dino) Ferariju. Mališan je od rođenja bio bolestan i dijagnostikovana mu je mišićna distrofija koja će ga vremenom polako ubijati.
Sa poslovne strane stvari su izgledale dobro sve do 1939. godine i izbijanjaII svetskog rata. Tadašnje rukovodstvo Alfe Romeo raskida saradnju s Ferarijem. Kako bi uspeo da preživi, Ferari se priklanja Musoliniju i njegovim fašistima.
Rat je besneo širom cele Evrope. Auto-moto trke su prekinute na neodređeno vreme. Kako bi uspeo da preživi, Ferari je svoju fabriku dao na raspolaganje fašistima, kako bi proizvodili potrebnu mašineriju za rat. Da bi zaštili fabriku od bombardovanja, Ferariju je data instrukcija da preseli postrojenje na bezbednije mesto. Enco je izabrao Maranelo.
U toku selidbe fabrike, Ferari upoznaje Linu Larni, ženu koja će obeležiti ostatak njegovog života. Nepunih godinu dana posle njihovog upoznavanja, Lina i Ferari dobijaju vanbračnog sina Pjera, tako da je sada Enco imao dve porodice, jednu u Modeni i jednu u Maranelu.
Sa jedne strane u Maranelu je imao Linu i Pjera, a u Modeni je imao poprilično problematičan brak sa Laurom i njihovim bolešljivim sinom. Dinovo stanje se svakim danom sve više pogoršavlao, a Enzo je davao sve od sebe da pomogne svom starijem sinu, nabavljao je najbolje lekove iz celog sveta, dovodio je najbolje lekare, ali bez ikakvog efekta.
Kada se II svetski rat završio, auto-moto sport je mogao da nastavi sa svojim redovnim aktivnostima. Ferari se odmah bacio na posao i već 1947. godine izbacuje novi V12, 1,5 l TIPO 125 model. Po tadašnjim standardima, motor je bio ogroman.
Ovaj princip se uklapao u Ferarijevu logiku. On je smatrao da je motor najbitnija komponeta automobila i da je karoserija samo neophodno zlo koje drži sve zajedno. 11. maja 1947. godine TIPO 125, prvi model koji je Ferrari samostalno proizveo, pojavio se na stazi na trci u Pjaćenci. Ovaj događaj privukao je veliku pažnju javnosti, svi veći timovi i proizvođači su došli da isprate ponašanje automobila na stazi. Svi su bili tu osim samog Enca Ferarija.
Zanimljivo je da se on od tog događaja pa do kraja života, nikada više nije pojavio na trci u kojoj učestvuje njegov automobil. Sama trka u Pjaćenci se nije dobro završila po Ferari. Sa svega 3 kruga do kraja, TIPO 125 je morao da se povuče sa staze zbog kvara na pumpi za gorivo.
Iako nije pobedio, TIPO 125 je obeležio početak stvaranja Ferarija kakvog danas poznajemo. Enco je oko sebe počeo da okuplja najbolje inženjere i najsposobnije vozače. Rezultati su ubrzo stigli. Ferrari je pobeđivao gde god bi se pojavio. Tokom 50-ih godina, jedino što nije osvojio bila je trka 24 časa Le Mana.
Sa sve većim brojem trka u kojima je učestvovao, i samim tim rastom tima koji je stajao iza svega toga, počeo je da se javlja problem finansiranja glomazne organizacije. Ferari je morao vrlo brzo da nađe način da poveća svoje prihode. Ovde na scenu stupa Luiđi Kaneti. bivši vozač Ferrarija. On uspeva da ubedi Enca da mu proda pravo prodaje luksuznih Ferrarijevih drumskih automobila u Americi. Veliki šef je pristao na ovaj dogovor, ali nije hteo da ima ništa s tim, njemu je samo bilo bitno da on preko serijskih automobila može da finansira trkanje.
Kao do sada, kada su sa poslovne strane Ferariju cvetale ruže, privatan život mu je bio u poprilično lošem stanju. Punih 10 godina Enco uspeva da vodi život sa dve porodice. Međutim, 1956. godine, sa svega 24 godine Dino umire u svojoj kući u Modeni. Ferari je ovaj gubitak podneo veoma teško. Ljudi govore da je on od tada pa do same smrti, svako jutro pre posla najpre posećivao Dinov grob. U čast svog pokojnog sina, Ferari od tada svim V6 i ponekim V8 modelima daje naziv Dino. U ovom periodu, Laura saznaje za Encov dvostruki život. U braku su imali sve veće probleme, ali taj odnos se nikako nije odražavao na njegov poslovni život.
Mille Miglia
Godine 1957., Ferari učestvuje u trci Mille Miglia, trci izdržljivosti koja je bila dugačka 1.000 kilometara i vozila se otvorenim drumovima kroz sela Italije. Čak 293 vozača je učestvovalo u ovoj legendarnoj trci. Ferari je imao 5 automobila i vozača. Jedan od njih bio je Alfonso De Portago.
Na ovoj trci on je vozio novi TIPO 135, koji je imao motor zapremine 4,1 litar. Oko staze se okupilo čak 10.000.000 gledalaca, a stazu je obezbeđivalo hiljade policajaca i vojnika.
U 5:31 ujutru Portago doalazi na red da startuje. Sve je dobro krenulo dok, pod punim gasom, Portago gubi kontrolu nad automobilom, uleće u publiku, i zaustavlja se u banderi. U incidentu su nastradali Portago, njegov suvozač i čak 15 gledalaca, od kojih su petoro bila deca.
Pod pritiskom javnosti ova trka je iste godine zabranjena. S druge strane Ferari je dobio prijavu za masovno ubistvo jer je navodno stavio pogrešne gume na sve automobile. Ovo je naravno bilo besmisleno, jer još četiri Ferrarija su bila u trci i završili je bez problema, a jedan je na kraju i trijumfovao.
Suđenje je ipak potrajalo nekoliko godina, a nakon 4 godine sve optužbe su odbačene. Taman kada je stvar bila konačno rešena, došlo je do novog incidenta. Na trci Formule 1 za Veliku nagradu Monce 1961. godine, Nemac Tafi Fon Trips nakon udesa završava u tribinama i ubija 14 gledalaca, a i sam gubi život. Novinari su jedva dočekali da ponovo napadnu Ferarija, sa natpisima poput, „ponovo se dogodilo“ ili „Ferari ubija ljude“ i slično.
Fordova ponuda i Fijatova pomoć
Uprkos ovim optužbama, suđenjima, Encovim godinama, svim finansijskim, kao i privatnim problemima, Ferari je i dalje dominirao u svim trkama. Ipak, svi moraju u nekom mometu krenuti da gube. Ford šalje ponudu Ferariju da otkupi kompaniju po vrlo povoljnim uslovima, ali Enco nije želeo ni da čuje.
Američka kompanija onda, slično kao Enco protiv Fiata, odlučuje da pobedi Ferari na stazi. Već 1964. u Monci, Ford je imao šansu da pobedi Skuderiju. Naime, „plavi oval“ je imao značajno brži automobil na stazi, ali je Enco uspeo da otkaže trku i na taj način pobedi te godine. Naredne 1965. Ford uspeva da pobedi Ferari.
Lančanom reakcijom, Ferari je počeo na svim trkama da gubi, a sa tim dolazi i opadanje priliva novca. Uprkos svim naporima Kanetija da što više sredstava donese prodajom serijskih automobila, 1967. godine Ferari je bio na pred bankrotom. Kako više nije mogao da obezbedi potrebne finansije, Ferari odlazi kod svog velikog protivnika u Fiat, kako bi tražio novčanu pomoć. Anjeli su navodno platili 11.000.000 $ za Ferarijevu kompaniju. Enco je i dalje ostao da vodi departman za trkanje, dok je Fiat preuzeo proizvodnju i prodaju serijskih automobila. Ova vest je objavljena 1. juna 1969. godina. S jedne strane, ovim potezom okončana je era Encovog samostalnog razvoja, ali s druge strane, on je sad mogao da se 100% skoncentriše samo na trkanje.
Enco i Pjero
Narednih 10 godina Enco uspešno vodi Ferarijev departman za trkanje u okviru Fiata. Vremenom je svog vanbračnog sina Pjera doveo da radi s njim. Naravno ovaj potez je naišao na veliki otpor njegove supruge Laure, koja je često pravila scene u kompaniji zbog toga. Enco je sve više vremena provodio sa svojom drugom porodicom, Pjero je u međuvremenu dobio ćerku, pa je Enco pored svega još postao i deda, uloga u kojoj je odlično snalazio po mišljenju mnogih koju su ga poznavali.
1978. godine nakon 55 godina poprilično tužnog i tragičnog braka, Laura Ferari umire. Ubrzo nakon njene smrti Ferari dovodi Lenu, a i Pjero neposredno nakon toga dolazi kod njih sa svojom porodicom. Svoje poslednje godine, Enco provodi kao porodični čovek. Ipak, i sa 80 godina nije penzionisao!
Tokom 80-ih godina, Enco je prepustio svom sinu da vodi trkački departman. Da li se on nije najbolje snašao, ili je konstalacija snaga u auto-moto sportu bila takva, ali taj period su obeležili vrlo skromni rezultati. Otac i sin su se vrlo često svađali zbog ovog.
Poslednje godine svog života, Ferari provodi u krugu porodice i prijatelja. Spominje se da je u poslednjih godinu dana imao ogromnih problema sa bubrezima. Oni su bili toliko veliki da Enzo nije mogao da prisustvuje poseti Pape njegovoj fabrici. Poslednja dva meseca proveo je vezan za krevet. O njemu je najviše vodio brigu upravo Pjero, da bi 14. avusta 1988. godine Ferari sa svojih 90 godina, mirno umro okružen svojom porodicom i voljenim osobama. Po želji svog oca, Pjero je vest o njegovoj smrti saopštio tek nakon sahrane, a na samoj sahrani bila je prisutna samo njegova porodica. Sahranjen je u porodičnoj grobnici pored svog oca.
Odlazak velikana
I tako nas je napustio div auto-moto sporta. Čovek koji u svojim dvadesetim godinama nije imao ništa, ni porodice ni novca, uspeo je da se snagom volje i inteligencijom uzdigne iznad svih i postigne nešto što niko pre njega nije uspeo. Preko Alfa Romea, pa zatim i samostalno, napravio je automobilsku marku koja ima milione vernih navijača širom sveta.
Širom planete, crvene zastave sa propetim konjićem pronaći će se na svim tribinama. Samo je ostao žal što Ferari nije doživeo da vidi opravak svog tima početkom 2000-ih, kada su sa Mihaelom Šumaherom za volanom postavili nove standarde auto-moto sporta.
U 2023, godini nas očekuje igrani film o Encu Ferariju koji se upravo ovog leta snima na ulicama Modene. Adam Drajver je dobio ulogu velikana, dok jednu od njegove dve žene igra Penelope Kruz, a drugu Šajlin Vudli. Film će biti prava poslastica za ljude koji vole ovaj brend ali i one koji žele da saznaju što više o čoveku koji se vodio strašću i uspeo u svemu što je zacrtao.
Pogledajte i fotografije sa filmskog seta: