MILKA JE CEO ŽIVOT NOSILA KRST KOJE SE ZVAO: Ćuti i slušaj! Jer njegova je poslednja - jer je njegova šaka veća!

Neki su se verovatno smejali snimku. Neki su pomislili da je Milka samo čudna, neki se uopšte nisu obazirali.

Nakon njene smrti odlučila sam da istražim šta se dogodilo toj nesrećnoj ženi, jer svaki gubitak razuma ima svoju genezu. I bila sam u pravu.

Saznala sam da je Milka bila jedna od najlepših devojaka u Udbini 60-tih i da je kao maloletna devojka, nakon što je ostala bez majke, došla da radi u strugaru kao pisarka.,

Na poslu ju je maltretirao direktor, a nakon teške epizode (koju ne mogu da se usudim da iznesem prekasno je za to) Milka je prognana iz kancelarije i poslali su je da radi u pogon s muškarcima. Da li bi se to dogodilo da je bila muško? Ne.

Milka, rodom iz sela pokraj Udbine, nije mogla da putuje na posao, pa su joj dali baraku u kojoj je boravila s muškarcima. Najgore je bilo to što je njena soba, u koju se zaključavala u strahu, bila pored muškog toaleta. Godinama su je zlostavljali radnici strugare i nije smela niti mogla da pisne.

Samo zato što je bila žensko. Nezaštićeno, uvek pogrešno, opako– žensko.

Strugara joj je iščupala kosu. Nakon toga više nikad nije skinula kapu. Ubrzo je izgubila razum i postala predmet ismevvanja u strugari.

U starosti, kad je već potpuno zaboravila i kad su s njenim razumom otišle teške uspomene na mladost u strugari, tek bi se povremeno setila kako je bežala dok su se muškarci tukli i sakrivala u grmlju.

Bez razuma, porodice i kose nije imala šansu ni da se uda.

Umrla je kao siromašna starica koja nikad u životu nije osetila zaštitu muškarca, zaštitu žene, zaštitu društva i zaštitu same sebe.

Život tog ljudskog bića, Milke, bio bi daleko srećniji da je bila muškarac. Barem utoliko što bi mogla da uzvrati udarac. Što bi mogla biti jednaka po fizičkoj snazi. Što joj ne bi bio potreban otac i muž da preživi život u grebenoj dolini suza.

Mrzitelji femizma uvek govore da se preteruje kada se kaže da žene pate zato što su žene.

Pate. Patile su vekovima iza nas. Patile su kada su ostale bez majke, patile su kada su bile okružene divljacima, patile su kad bi izgubile kosu i razum. Patile su zato što je muška fizička snaga, ne tako davno, postavljala pravila života i smrti.

Sve one koje se namerno ili slučajno nisu pokorile muškoj snazi i volji, bile su zauvek uništene. Sve one koje su bile u nemilosti te muške snage nisu imale nikakvu šansu. Sve one koje su pokušale same, nisu uspele.

Plakala sam za Milkom. S njom nemam nikakav doticaj, ali osećam da su moje čukunbake, čukuntetke, čukunstrine, čukunujne i sve naše čukunžene nosile isti krst.

Krst koji se zvao ćuti i slušaj, njegova je poslednja jer je njegova šaka veća.

(Marina Radoš/Lolamagazin)