ONA JE OMILJENO TV LICE,NJENE EMSIJE GLEDAMO SKORO 2 DECENIJE: Deca me doživljavaju, kao kevu koja pere, sprema i kuva!

Rođena je pre pedeset i tri godine u Beogradu. Odrasla je uz samohranu majku Nadu.

Studirala je Akademiju dramskih i filmskih umetnosti. Diplomirala je dramaturgiju kod reditelja Živojina Pavlovića i književnika Slobodana Selenića.

Poznata je kao autor emisija "Ja volim TV", "TV nostalgija", pa "TV lica", iz čijeg naslova je 1997. godine izvedeno ime sadašnje emisije, prošle godine nagrađene "Zlatnim beočugom", priznanjem za doprinos kulturi. Ove emisije su jedini TV format pohranjen u Kinoteci.

Bavila se i svojom osnovnom profesijom: dramaturgijom. Objavila je dve drame: "Krivo srastanje" i "Poslednji sunčani dan". I nastaviće da piše. Tako je obećala svom mentoru sa fakulteta, Dušanu Kovačeviću. Udata je za Gorana Aleksića, reditelja, imaju dve kćerke: Tamaru (15) i Anju (8).

Ko vam je otvorio vrata televizije?

Kad sam bila student druge godine svi smo morali da radimo na formiranju biltena za Fest. Prvi urednik nam je bio, nažalost, sada pokojni Nebojša Đukelić, istaknuti filmski kritičar. Bio je izuzetan čovek. Od njega sam naučila najdragoceniji deo zanata na televiziji. Umesto pisanog biltena Nebojša me je doveo pred kameru. I tako je to počelo...

Kad ste se okrenuli ličnostima?

Meni je intervju najzanimljivija forma rada u novinarstvu. To je najbolji način da upoznaš sagovornika. Imala sam sreću da mi je prva ličnost bila čuvena glumica Rahela Ferari. Bila je vrlo zahtevna. Imala je za to i razlog. Posle trideset godina rada, u toku razgovora o kulturi, voditelj je pitao: "Izvinite, a šta ste vi po zanimanju"...

A kako ste dočekali Rahelu?

Dva dana sam provela u arhivu pozorišnog muzeja. Pročitala sam njen dnevnik koji je zaveštala toj ustanovi. Kad smo sele pred kamere znala sam i kojim je vozom putovala 1962. godine... A posle nekoliko meseci Rahela me pozvala da budem njen gost u pozorištu. A tu me čekalo iznenađenje. Poklonila mi je svoj parfem, rusku "Nadeždu" iz 1947. godine, sa potpisom! To mi je jedna od najdražih uspomena.

Ko vam bira sagovornike?

Sagovornici su moj izbor. Najlepši su i-mejlovi koje dobijam posle emisija. I sad, posle razgovora sa čuvenim kuvarom Karapandžom, najčešće me pitaju: "Kako ste ga se setili?". Izbegavam natmurene, šminkere. Mene interesuju normalni ljudi koji su vrhunski u svom poslu.

Izdvojite neke sportiste...

Kroz emisije su prošli Savo Milošević, Vlade Divac, Tanja Petrović, Milena Reljin... Ali, jedan od najdražih bio mi je košarkaš Sale Đorđević, kao moj drug iz kraja, sa Liona. On je tačno definisao ono što ja radim. Rekao mi je: "Ti si mi jedina postavila životna pitanja". Zanimljiva je njegova priča o nostalgiji: "Dešavalo mi se, u Italiji, da me probudi "miris bele vešalice". Probudim se i shvatim koliko mi, preko tog sanjanog mirisa, nedostaje zemlja, rodbina, prijatelji"...

…slikare...

Čuveni slikar, Miloš Šobajić, uveo me, u Parizu, u toku snimanja emisije o njemu, u priču o najpoznatijem pariskom bakalinu. Bilo je to u bakalnici u kojoj su snimani neki kadrovi velikog filmskog hita "Amelija Pulen". I sad je taj bakalin, kome je Šobajić stalna mušterija, postao neviđena zvezda u Francuskoj. U izlogu ima red banana, pa red svojih intervjua i fotografija Amelije Pulen, zatim red trešanja, pa red svojih fotografija... I tako čitav izlog "priča" kako je taj čovek, od običnog bakalina, postao filmska zvezda.

…glumce...

Bilo ih je mnogo. Evo izdvojiću njih dve. Mira Banjac mi je kazala: "Ušla si u moj mali život i prenela si ga na televiziju tačno onako kakav jeste". A Milena Dravić je priznala: "Dugo smo se dogovarale, a kad sam videla emisiju došlo mi je da pitam – da li može nastavak". Mira Banjac mi je ispričala i priču koju nikad nikom nije. Govorila mi je o svom detinjstvu i razvodu. To je priča koja nije planirana kao pikanterija nego kao ispovest samohrane majke.

…političare?

Izbor političara, koji žive kao sav normalan svet, jako je uzak. Oni su postali estradne zvezde. I kad biram političara uvek tražim osobu koja neće shvatiti emisiju kao način da propere svoju biografiju. Tako su se ponašali Goran Svilanović, Rada Hrustanović, Gordana Čomić... Gordana je na snimanje povela najmlađu ćerku kojoj je, kad smo se našli uz reku, dala dragocen savet: "Ćerko, kad vidiš žabu, ne propusti priliku, uzmi je i poljubi, nikad se ne zna gde se krije princ"...

Još niste napravili emisiju sa Borisom Tadićem...

Nekoliko puta sam se obraćala ljudima koji brinu o svim obavezama predsednika Tadića i kazala im: "Blo bi jako zanimljivo videti jedan dan života predsednika zemlje". Ali oni su mi uvek odgovorili negativno. Ipak, videla sam se sa Tadićem u Kinoteci. Sedeli smo jedno do drugog. Rekao mi je da su moje emisije odlične, a ja sam njemu kazala: "Zvala sam i Vas, ali niste hteli da učestvujete". A on se pravdao: "Da, ali ja nisam siguran da bih bio dobar gost". A na tu njegovu šalu odgovorila sam istinom; "Nemojte da brinete. Mi u montaži pravimo čuda"... Sad čekam Borisov odgovor.

Ko Vam je bio najdraži par?

Bračni par Bogdan Tirnanić, novinar, i Dara Džokić, glumica. Snimali smo ih pojedinačno, svakoga na svom dnevnom putu do posla, kafane, prijatelja, pa njihove susrete i zajedničke šetnje... Kad su videli ove snimke oboje su izgovorili istu rečenicu: "Pa ja tek sad vidim šta ti radiš"... Kad je Tirke prerano umro ova emisija je puštena kao in memoriam, a Dara mi je kazala da nije imala snage to da gleda, a želela je...

Čija je životna priča bila posebna?

Željka Hubača, pisca i dramaturga u Narodnom pozorištu u Beogradu. On je pričao kako ga je majka ostavila i kako su ga odgajili novinar, gospodin Hubač i gospođa Hubač, koja je bila prvakinja pozorišta u Leskovcu. Posebno je bilo dramatično kako je, kad je imao šest godina, saznao da je usvojen. Sve se ovako dogodilo: Mali Željko je došao u prodavnicu da kupi vinsko sirće, pa se zbunio. Tražio je "svinjsko sirće". A grozna žena, koja je tu radila, ponudila mu je, umesto usluge, šokantnu informaciju: "Ćuti mali, majka te na đubre bacila"... To je odgovor na pitanje – kakvi bi trebalo da budemo. Ne može neko, ljut na sebe, ili na nekog svog, da, iz temelja, okrene i upropasti čitav život nekom drugom.

Kakve su bile reakcije na ovu priču?

Zanimljivo je da su gotove svi gledaoci ove emisije, sa mnogo više žuči, osudili prodavačicu koja je Željku tako grubo bacila u lice istinu, nego njegovu biološku majku koja ga je, kao bebu, ko zna zbog čega, ostavila.

Kako vas doživljavaju u kući?

Evo najboljeg primera: kad je moja Anja imala šest godina, i kad me videla na ekranu, kazala mi je: "Mama, vidi Tanju na televiziji"... Deca mene, u kući, doživljavaju, uglavnom, kao kevu koja pere, sprema, kuva, uz veliku pomoć svoje majke Nade, a moj posao je njima u trećem planu.

Šta vam je najvažnije?

Svaki dan mi je neverovatno važan, jer nikad, kakav god bio, neće moći da se ponovi. Zato nastojim da taj moj dan proživim punim plućima. Uvek se trudim da se prema ljudima ponašam onako kako bih želela da se oni ponašaju prema meni. I ne idem na mesta gde se ljudi ljube tri puta u vazduh. To mi je grozno... A moja drugarica, psihijatar, mi kaže: "Ti si toliko normalna da je to – ekscentrično".

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Politika" od 07.06.09.)