NEVEROVATNA PRIČA
LEONADRO DIKAPRIO: Rođen sam srećan, a posle se to nekako samo nastavilo! Ipak mislim da su za sve zaslužni ONI!
"Iz nekog razloga, moji roditelji su uvek verovali u mene, a ja sam verovao u njihovu veru..."
Autor:
Leonardo Dikaprio je jedino dete Irmelin Indenbirken i Džordža Dikaprija. Kada su se upoznali, njih dvoje su bili studenti. Jednom, kada se trudna Irmelin divila kreacijama Leonarda da Vinčija u galeriji u Firenci, beba je počela da je gura. Džordž je mislio da mu sin signalizira - zvaće se Leonardo! Tako je 11. novembra 1974. rođen dečak, koji je dobio ime Leonardo ...
"Može se reći da sam sreću dobio na rođenju, a kasnije se to samo nastavilo. Moji roditelji su neverovatni ljudi. Raskinuli su kada sam imao godinu dana. Ali nikada, nikada se nisam osećao kao da živim u nepotpunoj porodici. Tata je uvek bio tu, i zajedno su me odgajali. Verovatno zato što su hipici."
***
"Moji roditelji su zaista, zaista, lično protiv rata i sukoba. Tako da ni jedno drugom nisu bili neprijatelji. I nisu pokrenuli vojne operacije protiv mene - ne sećam se da sam bukvalno vaspitan, pa nije bilo tog nasilnog elementa u mom vaspitanju. Glavno čega se sećam je da su uvek pomagali meni i jedno drugom."
***
"Odlučio sam da postanem glumac sa pet godina. I roditelji su me poslušno vodili na razne časove, na beskrajne audicije, prilagođavali svoj raspored mom. Mama je samo rekla: "Ti nikome ništa ne duguješ, možeš to da zaustaviš u svakom trenutku."
I tata me je tešio posle neuspeha. Jednom sam briznuo u plač kada su me još jednom odbili, a on je rekao tako ubedljivo: "Jednog dana ćeš dobiti ulogu. Nemam sumnje!" I sve to uprkos činjenici da sam u školi učio lošije od bilo koga, bio ispod proseka ili se svađao sa svima, ili sve zasmejavao. Uopšte, u meni nije bilo ništa od šarmantnog malog umetnika. I ne bih se mogao nazvati malim talentom koji obećava. Školu pamtim kao nešto poput safarija u divljini – bez vodiča i čuvara... Ali moji roditelji su izdržali.
Iz nekog razloga verovali su u mene. Uvek sam osećao da oni veruju.
Čudno, verovali su u moj talenat.
Da, imao sam sreće sa roditeljima. Oni su sada hipici, tata i dalje nosi bradu i dugu kosu... I dalje ih smatram najmudrijim ljudima na svetu. Da budem iskren, još uvek ne pristajem da snimam bez saveta mog tate. Ima čitavu garažu ispunjenu skriptama koje su mi poslate - čita ih i, nakon filtriranja, prosleđuje ih meni...."
(Stil.kurir.rs)