POST I AUTOFAGIJA: Evo kako čišćenje tela podmlađuje čoveka!

Autofagija je mehanizam za oslobađanje od svih starih ćelijskih komponenti (organela, proteina i ćelijskih membrana) koje su ispunile svoju ulogu, kada ćelija više nema dovoljno energije da ih izdržava. Ovo je regulisan, uređen proces koji ima za cilj razgradnju i obradu ćelijskih komponenti.

Postoji proces apoptoze sličan autofagiji i bolje shvaćen, proces programirane ćelijske smrti. Ćelije su programirane da umru nakon određenog broja ciklusa podele. Iako ovo zvuči sumorno, mora se shvatiti da je ovaj proces od suštinskog značaja za održavanje opšteg dobrog zdravlja.

Recimo da posedujete auto. Voliš svoj auto. Imaš mnogo uspomena povezanih sa njom. Volite da ga vozite. Ali nakon nekoliko godina upotrebe, već izgleda pomalo pohabano. A posle nekoliko godina njegov izgled je već potpuno nevažan. Održavanje mašine vas košta hiljade dolara godišnje. Ona se stalno kvari. Da li da nastavim da čuvam ovo smeće? Naravno da ne! Rešite se toga i kupite sebi potpuno nov auto.

Ista stvar se dešava u našem telu. Ćelije postaju stare i beskorisne. I bilo bi bolje da budu programirani za smrt kada im se životni vek završi. Zvuči veoma okrutno, ali takav je život. Ovo je proces apoptoze, u kojem su ćelije osuđene na smrt nakon unapred određenog vremena. To je kao iznajmljivanje automobila – posle određenog vremena ga se rešite, bilo da radi ili je pokvaren. Onda kupujete novi automobil i ne morate da brinete da će se pokvariti u teškom trenutku.

Autofagija je prvi put opisana 1962. godine, kada su istraživači prvi put primetili povećanje broja lizozoma (organela koje razlažu stare subćelijske komponente) u jetri pacova nakon primene glukagona, hormona pankreasa. Nobelovac Kristan de Duve skovao je reč „autofagija”. Oštećene subćelijske komponente i neiskorišćeni proteini su označeni kao „uništavaju“ i šalju se u lizozome da završe svoj posao.

Šta aktivira autofagiju?

Ograničenje nutrijenata je ključno za aktivaciju autofagije. Hormon glukagon je suprotan insulinu. Ako nivo insulina raste, onda nivo glukagona pada. Ako insulin pada, glukagon raste. Kada jedemo, insulin raste, a glukagon opada. Kada ne jedemo (brzo), insulin opada, a glukagon raste. Ovo povećanje nivoa glukagona stimuliše proces autofagije. Post, koji povećava glukagon, je zapravo najbolji stimulator autofagije.

Ovo je u suštini vrsta ćelijskog čišćenja - telo identifikuje stare i nestandardne ćelijske komponente i obeležava ih za dalje uništavanje. Akumulacija ovih starih ćelijskih komponenti u ćelijama može biti odgovorna za mnoge efekte starenja.

Post ili gladovanje je korisno ne samo u smislu stimulisanja autofagije. Stimulisanjem autofagije čistimo ćelije od starih proteina i metaboličkih proizvoda. S druge strane, post dovodi do proizvodnje hormona rasta, koji govori našem telu da počne da proizvodi nove ćelijske komponente. Na taj način potpuno obnavljamo naše telo.

Pre nego što ubacite nove stvari, morate se osloboditi starih.

Zamislite renoviranje kuhinje: ako imate otrcane prljavo-svetlozelene ormare koji tamo vise od 70-ih, onda ćete morati da ih izbacite pre nego što okačite nove. Dakle, proces destrukcije (uklanjanja) je podjednako važan kao i proces stvaranja. Bilo bi strašno okačiti nove police na stare. Post može preokrenuti proces starenja tako što će se osloboditi starih ćelijskih komponenti i zameniti novim.

Visoko regulisan proces

Autofagija je visoko regulisan proces. Jednom van kontrole, autofagija može biti štetna, pa se njome mora pažljivo upravljati. Potpuno smanjenje aminokiselina u ćelijama sisara je snažan signal za autofagiju, iako uloga pojedinačnih aminokiselina varira. Međutim, nivoi aminokiselina u plazmi su skoro konstantni. Smatra se da se signali aminokiselina i faktora rasta, kao i signali insulina, približavaju mTOR signalnom putu, koji se ponekad naziva glavni regulator signalizacije hranljivih materija.

Dakle, sa autofagijom, stare ćelijske komponente se razlažu na aminokiseline (građevinski blokovi za proteine). Šta se dalje dešava sa ovim aminokiselinama? U ranim fazama posta, nivoi aminokiselina počinju da rastu. Smatra se da se ove aminokiseline proizvedene autofagijom šalju u jetru radi glukoneogeneze. Ove aminokiseline se takođe mogu razgraditi u glukozu tokom ciklusa limunske kiseline. I konačno, ove aminokiseline mogu postati deo novih proteina.

Posledice nagomilavanja starih "umrlih" proteina unutar ćelije mogu se pratiti u dva glavna stanja – Alchajmerova bolest i rak. Kod Alchajmerove bolesti dolazi do akumulacije abnormalnih proteina, beta-amiloida ili tau proteina, koji uništavaju moždane ćelije i dovode do demencije. Razumno je spekulisati da bi proces poput autofagije, koji je u stanju da očisti ćelije od starih proteina, mogao da spreči razvoj Alchajmerove bolesti, ukoliko se redovno primenjuje.

Šta „isključuje“ proces autofagije?

Ishrana. Glukoza, insulin (ili smanjeni glukagon) i stari proteini mogu zajedno da „isključe“ ovaj proces čišćenja ćelija. I ne treba vam ih puno. Čak i male količine aminokiseline (leucin) mogu zaustaviti autofagiju. Dakle, proces autofagije je usko vezan za gladovanje — ne dešava se jednostavnim ograničenjem kalorija ili dijetom.

Autofagija se zalaže za 16h gladovanja + 8 sati unosa zdrave hrane.

Naravno, i tu mora postojati balans. I nedovoljna i previše intenzivna autofagija može vam naškoditi. I ovo razumevanje nas vraća prirodnom ciklusu ishrane i posta, umesto da stalno sledimo dijetu. Ovo obezbeđuje ćelijski rast tokom faze hranjenja i ćelijsko čišćenje tokom faze posta, odnosno ravnotežu. Život je samo ravnoteža, piše Econet.ru