Ne poželi. Kakva čudna zapovest! Koji je ljudski zakon ikada delovao ili može da deluje na ljudsko srce i da mu određuje želje i duševna raspoloženja?
Ljudski zakon se odnosi samo na otvorene poroke i prestupe, a Božji zakon deluje na čoveka drugačije. On ne kaže samo da se zlo ne čini, već i da se zlo ne pomišlja i ne poželi.
Vidi se da je Zakonodavac i Srceznalac i da On hoće da čovek bude pravedan i neporočan, ne samo u spoljašnjem životu, već i u svojoj unutrašnjosti, u duši svojoj. A tako i treba da bude. Zar da samo izbegavamo zla dela, javne poroke, otkrivene prestupe, ne brinući se o čistoti duše i srca? Takav čovek je, po reči Spasitelja, kao okrečeni grob (Mat. 23;27): spolja je lep, tj. čini se da je dobrodeteljan i neporočan, a unutra je pun mrtvih kostiju i nečistote, tj. zlih i skrivenih misli i želja i strasti. I to je i te kako moguće.
Setimo se iz Jevanđelja, kakvi su bili fariseji, koje je Gospod izobličavao, u njihovom licemerju i tajnim bezakonjima. Takve fariseje možemo i danas sresti. Njih ljudi smatraju neporočnim i čestitim, poštuju ih i uvažavaju. A Bog? Uopšte ih ne smatra takvima. On, kao Sveznalac, vidi svu unutrašnju prljavštinu grehovnu, svu nečistotu srca, sve poročne strasne pokrete, i, ne gledajući na pristojnu spoljašnost smatra ih grešnicima i bezakonicima. Jer je, po rečima Svetog Pisma, mrzost pred Gospodom i sama pomisao nepravedna (Prič. 15,16), i zato nas sveti apostol Pavle uči da očistimo sebe od svake nečistote ne samo tela, nego i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijemu. (2 Kop. 7,1).
"Ne poželi" je možda naizgled čudna zapovest, ali i putevi gospodnji su čudni, zar ne?