ONA JE FINA SA SVIMA, KOLEGINICA JE. NEMA TU NIČEGA: Slušala je Bojana kako njen muž laže i sebe i nju...

Sedela je na terasi i vukla četvrtu cigaretu zaredom. Ne seća se kad je poslednji put tako ludački uvlačila duvan u svoja pluća.

– Moraš da prestaneš sa tim. Ugušićeš nas, Bojana.

– Ugušiću nas? Ja? Nas? Čime?

– Znaš ti čime.

– To su samo cigarete, Marko. Preboli. – napravila se luda.

– Znaš da ne mislim na cigarete. Mada bi i to s*anje mogla da baciš!

– Aham.

– Ne pravi se blesava. Moraš da prestaneš. Sa ljubomorom, sumnjičavošću, sa svim. Ozbiljan sam. Daviš nas. Zar ne vidiš to?

Videla je. O, i te kako je videla! Mrzela ga je što je u pravu. Jer je to značilo kao da nema prava da bude ljuta što…

– Znaš šta? Nemoj to da radiš!

– Šta? Ne razumem te.

– Nemoj da se praviš da sam ja jedini krivac u ovome. Ja ne bih bila ni sumnjičava ni ljubomorna da…

– Da šta?! S tim poglavljem smo završili. Sve sam ti objasnio i ti si prihvatila izvinjenje i šta hoćeš više od mene? – podigao je ton, pa naglo zaronio u tišinu kad je shvatio da može probuditi decu.

– Da, viči! Najbolje je da ih probudiš sada!

– Ponašaš se kao da sam te prevario!

– Pa i jesi. – rekla je tiho, a onda kad je videla njegov izraz lica brzo dodala – Na neki način, jesi. – Pet razmenjenih poruka sa nekim nije prevara, Bojana. Koliko godina imaš?

– Da, najbolje da igramo na kartu nezrelosti majke tvoje dece.

– Eto je ponovo.

– Molim?

– Kažem, eto je ponovo: majka moje dece. Ja bih zamolio da razgovaram samo s Bojanom, ako može.

– E pa ne može! – rekla je i naglo ustala i ušla s terase u kuću.

*** Bojana je znala u čemu je stvar. Nije slepa a ni glupa. Nekad je bila zabavna, vesela, smejala se. Marko i ona su putovali, družili se sa prijateljima, grabili život zajedno i krckali godine u kriglama piva i nemačkim perecama. Kad su došla deca, sve to je moralo malo da uspori, a negde se i potpuno zaustavi.

Smejala se ona i dalje, ali mnogo češće deci no bilo čemu drugom. Sve drugo je postalo zanemarljivo. Viđali su se sa prijateljima, išli na posao, a onda uveče samo stropoštali jedno pored drugog od umora. Njoj je dosadilo da bude pokretač zanimljivih razgovora, njemu da je motiviše i stalo zabavlja. Nije ni primetila kad je postalo normalno da presede celo veče jedno kraj drugog i da ne razmene ni dve rečenice.

A onda je, ni sama ne zna kako, između domaćeg iz matematike i obnavljanja lekcije iz istorije videla kako se smeška dok kuca nešto u telefon.

– S kim se dopisuješ? – pitala ga je kad su deca zaspala.

– Molim?

– Pitam, s kim se dopisuješ.

– Nemoj da si smešna, Bojana. – rekao je previše naglo i tiho da je znala sasvim sigurno da je u pitanju neka žena.

– Nisam smešna. Ko je ona?

Ne seća se više kako su stigli od njegovog posramljenog osmeha do pregledanja kratke prepiske koju je vodio sa nekom koleginicom s posla. Od “da l’ čovek ne može da razmeni dve prijateljske rečenice?” do “u redu je, nisam ja praistorijska žena, Marko.” Bilo ju je sramota da prizna da joj smeta nasmešeno lice na profilnoj slici te neke Sanje što šalje poruke posle 22h. Bilo ju je stid da prizna da je ljubomorna. Jer zašto bi lepa, pametna i voljena žena imala razlog za ljubomoru i sumnju?

Ne budi smešna, Bojana. ponavljala je samoj sebi danima njegove reči. Što je više ponavljala sve je manje bilo smešno. Najgore od svega bilo je to što mu je verovala kad je rekao: “Ona je fina sa svima, koleginica je. Nema tu ničeg, zaista.” Tako je znala da nije bilo do njega, bilo je do nje. Nije sumnjala u njega, sumnjala je u sebe.

***

– Ehej, nema te danima, je l’ sve okej? – poruka je treperila na ekranu. Pogledao je u gornji desni ugao displeja i shvatio da se Sanja i ovog puta javila malo posle 23h. Nije imao razloga da je opominje da to nije pristojno vreme za dopisivanje. Zapravo, nije mislio da je bilo koje vreme nepristojno za dopisivanje dok ga Bojana nije na to podsetila.

Sanja je bila prijatna i fina, ali takva je bila prema svima u kancelariji, pa je zaista mislio ono što je rekao Bojani: “Ona je fina sa svima, koleginica je. Nema tu ničeg, zaista.”

Rasprava se protezala u nedogled i stalno započinjala i nastavljala, a on je poverovao da će Bojana pomenuti Sanju čak i kad zaboravi da kupi hleb ili ne pokupi čarape s poda. Bilo mu je u isti mah i glupo i opterećujuće s kojom posvećenošću njegova žena želi da sakrije svoju ljubomoru. Na kraju, to čudovište bi uvek isplivalo na površinu, veće no što je zaista bilo, baš zbog tog skrivanja.

– Samo nemoj više da joj odgovaraš na poruke, može? – rekla je kad se naglo vratila na terasu. Imala je bolan izraz na licu, kao da ju je neko ranio u tih petnaest sekundi koliko se zadržala u hodniku. Prišla mu je lagano i opkoračila ga.

– Nisam ista, znam, ali se i dalje volimo, zar ne? Ne treba ti neko drugi. Razumem i da si poželeo… Nije teško poželeti bezbrižnu mladost, ali…

– Ali ja volim mladost koja mi sedi u krilu upravo. – rekao je. – U moju ljubav ne smeš da sumnjaš.

Nije imao pojma da ga je poljubila žena koja više ne sumnja ni u šta. A ponajmanje u sebe.