NAKON 3 MESECA OD UDAJE, PREDALA SAM PAPIRE ZA RAZVOD: Evo zašto!

Ne mogu da odredim tačan trenutak kada je sve počelo da se raspada, ali želim da kažem da je počelo dok smo se registrovali za naše venčanje. Sećam se tih dana kao juče da su bili, kako stojimo u sred salona za venčanje i svađamo se oko pozivnica. On hoće nešto jednostavno, a ja volim raskoš, boje... Mislila sam da smo samo podlegli stresu planiranja venčanja. Svi parovi se svađaju tokom ovog procesa; barem, tako svi časopisi pišu. Ali ti dani su bili metafora za čitav naš odnos. Bili smo u osnovi dve veoma različite osobe.

Nažalost, shvatili smo to četiri meseca prekasno. Trebalo je da otkažem naše venčanje desetak puta pre nego sam rekla "da", ali nisam. Samo sam nastavila da guram napred jer sam verovala u laž koju su mi prodali časopisi za mlade: da će sve biti lakše nakon što stres oko planiranja venčanja prođe. Jednog dana smo morali da prođemo kroz to i imali bismo ceo život da se vratimo na pravi put.

„Hajde da završimo sa ovim“ nije mantra koju želite da ponavljate dok hodate onaj krug u crkvi, već je to melodija koja mi je svirala u glavi dok me je otac predavao mladoženji.

U početku naših života kao muža i žene, padala je kiša skoro svakog dana našeg medenog meseca. Bili smo mokri i neprijatno nam je bilo kada smo počeli da se svađamo u suvenirnici na medenom mesecu. Ja sam htela da dom ispunim šarenim tanjirima, tepisima, slikama i bojama, a on je voleo sivo i mirne tonove. Svađe su se nastavile tokom leta kući i prvih nekoliko nedelja našeg braka. Umesto da slavimo što smo se rešili stresa oko planiranja venčanja, počeli smo da se krijemo jedno od drugog.

Mesec dana nakon našeg venčanja, sedela sam sama u našem krevetu i guglala "kako poništiti brak?"

Proveli smo sledeći mesec u potrazi za srebrnim metkom koji bi spasio naš brak. Ponudio je da prestane da izlazi u bar svako veče sa svojom neoženjenom braćom. Obećala sam da ću raditi zabavnije stvari i manje vremena provoditi na poslu. Potrudili bismo se malo, ali onda bismo se odmah vratili starim navikama. Onda bismo plakali, borili se i plakali još malo pitajući jedno drugo kako smo došli do ove tačke. Konačno sam zakazala sastanak sa bračnim savetnikom, ali dan pre nego što smo trebali da je vidimo, pozvao me je dok sam ulazila u svoju kancelariju.

"Nisam čak ni siguran da želim da ovaj brak funkcioniše", priznao je.

Znala sam na šta misli.

Glupi tanjiri oko kojih smo se svađali stajali su neotvoreni u našoj slobodnoj spavaćoj sobi. Kako je naš brak mogao da bude gotov pre nego što smo uopšte raspakovali poklone? Još su bili komadi papira za umotavanje zalepljeni selotejpom sa strane jedne od kutija. Primetila sam to dok je prolazio kroz našu dnevnu sobu na dan kada se iselio. Majka me je odvela na sastanak sa advokatom za razvode. Bio je ljubazan čovek koji je tiho gurnuo kutiju maramice preko svog stola kada sam počela da plačem. I majka me je na putu kući odvela u bar. Sedeli smo tamo u dva popodne u utorak u baru i tiho mi je gurnula ledeno hladno pivo u ruku kada sam počeo da plačem.

Nikada u životu nisam bila jadnija nego u godini koja je prethodila tom popodnevu u baru, ali kraj mog braka nikada nije bio rešenje kome sam se nadala.

Samo sam poželela da se nikada nismo venčali.

Nije prošlo mnogo vremena pre nego što sam od tuge prešla na ljutnju. Osećala sam se prevarenom što sam se udala za čoveka koji nije imao nameru da ostane u braku sa mnom. Zamišljala sam ga kao kradljivca vremena, koji mi je oteo i poslednjih nekoliko godina i godine koje dolaze. Talasi krivice bi i mene udarili. Šta sam mogla da uradim drugačije? Gde sam pogrešila? Da li je trebalo da se promenim za njega? Da li je trebalo da se promenim za njegovu porodicu koja nikada nije mislila da sam dovoljno dobra? Na kraju bih otkrila punu istinu o tome, kako se oseća žena kada muž troši i juri druge žene. Moja krivica se malo pomerila sa okrivljavanja sebe za neuspeh našeg braka do pitanja zašto nisam mogla da vidim da je moj brak sve vreme bio osuđen na propast. Moj gnev se vratio; da li sam bila slepa ili samo glupa? Dani i nedelje nakon razvoda od mog muža bili su puni tuge i sramote. Krila sam se u svojoj kući dok nije prošlo dovoljno vremena pa sam pretpostavila da je vest pala u zaborav. Tuga je došla i prošla. Kako je vreme prolazilo, shvatila sam da žalim za nečim što zapravo nikada nije postojalo. Čovek u koga sam se zaljubila i pristala da se udam nije bio isti čovek kome sam rekla „da“.

Tugovala sam zbog gubitka tog života skoro isto koliko sam tugovala za onim što sam očekivala da će biti moja budućnost.

Bila sam iznenađena raznovrsnošću i snagom ovih emocija, ali najveći šok od svih je na kraju bio to što se život brzo vratio u normalu. Jednog dana sam sedela sama na kauču i plakala na reklame za pelene, a sledećeg sam se smejala usred tržnog centra sa svojom sestrom. Kao da su se proteklih meseci dogodili nekom drugom. Bilo je to jedne od onih savršeno normalnih noći, pet meseci i dve nedelje nakon dana mog venčanja, kada sam upoznala pravu ljubav svog života.

Nije ga bilo briga što sam skoro 30-godišnja raspuštenica sa nekoliko mačaka. Nije mu smetalo što sam bila stidljiva i nisam bila zainteresovana za bilo šta više od neke ležerne zabave. Nije želeo da se promenim; svidelo mu se ko sam. Pet godina i sedam meseci nakon tog sudbonosnog dana venčanja, ponovo sam stala pred oltar. Još uvek sam veoma zadovoljna našim tanjirima, tirkiznim i belim kompletom koji smo dobili na poklon, i svako veče ih koristimo dok spremam večeru za naše dve ćerke. Na kraju, ne bih menjala ništa što se desilo, jer me je sve to dovelo tu gde sam sada, gde mi je oduvek bilo suđeno da budem.