Ljuto dete je dete koje je uplašeno, tužno i nije u stanju da ovu emociju objasni rečima, pa to čini na jedini način na koji ume – besom. Ljuto dete obično se oseća kao da mu je oduzeto, zabranjeno, nešto njemu izuzetno važno, a oseća nemoć da se za to izbori.
Danas ćemo vam pričati o jednom ljutom detetu. Zvaćemo ga Marko. Marko ima 2,5 godine. On je dete kao bilo koje drugo. Veselo, razigrano, ponekad ljuto, tužno, besno.
Naša priča počinje jednim danom kad je Marko jako, jako, JAKO želeo nešto što nije mogao da dobije. Mama mu je to jasno rekla, ali se on silno naljutio i počeo da je udara.
Njegova mama uhvatila ga je za ruke koje je čvrsto držala, govoreći smireno ali odlučno: “Neću dozvoliti da me udaraš. To me boli.”
Kad ruke više nije mogao da koristi za udaranje, Marko je počeo da šutira mamu.
Mama, razumljivo, ima jaku želju da mu uzvrati, ali je svesna da roditelji, iako ne bi trebalo da ignorišu ovakvo ponašanje, na njega ne treba da odgovaraju “vraćanjem”.
Deci su potrebna naša jasna, nedvosmislena ograničenja kada je njihovo ponašanje van kontrole. I potrebna im je naša pomoć da shvate šta osećaju, da nauče kako da upravljaju sopstvenim ponašanjem.
Mama se malo izmiče i Marko ne može da je dohvati, pa počinje da se smeje i da cilja. Ovaj smeh dodatno ljuti mamu i pita se da li bi ipak trebalo da ga nauči tako što će mu uzvratiti udarac?
Ali, Marko se ne smeje zato što uživa u tome što radi. On je toliko uznemiren da ne može da otpusti ventile i zaplače. Njegov smeh zapravo je odbrambena reakcija kojom pokušava da se udalji od svoje napetosti i loših osećanja.
Mama, i dalje ljuta, podseća sebe da je Marko sada umoran i gladan. Duboko udahne i ponovi sebi: “On se ponaša kao dete jer je dete!”
Ovo je priča o jednom dečaku koji je bio toliko ljut da je udario svoju mamu...