ZA VIKEND SAM DOŽIVELA NAJVEĆE PONIŽENJE U ŽIVOTU: Ljudi moji, da me neko ošamario, bolje bih se osećala!

Nedavno me pozvala sestra i kroz suze mi pričala o tome što joj se desilo neki dan:

"Užasan dan! Osećam se grozno zbog ovog što mi se dogodilo! Zamisli, za vikend sam išla da potražim kaput. Kupila sam divan novi model. Nežan kašmir, boja mleka. Pahuljasta krznena kragna. Savršeno mi je isticao figuru. Kapu je bio san snova, ali baš onako skup - koštao je dve prosečne plate!

Došla sam kući, obukla ga, okrenula se ispred ogledala, otkopčala ga, pa ga ponovo zakopčala i svhvatila - ovo nije za mene! Uznemirila sam se, a crne misli su mi se rojile po glavi: "Šta mi bi da ga kupim? Košta bogaoca, a pritom nije praktičan! Kako ću sa ovom bojom u gradski prevoz, a materijal nije baš za kišno vreme..."

Ostavila sam novi kaput u stanu, pa krenula u potragu za novim, praktičnijim modelom. Ušla sam u jednu radnjicu u kojoj je vlasnica radila i kao prodavačica. Veoma fina i ljubazna žena. Ponudila me kafom, obećala dobar popust. Tu sam isprobala najmanje sedam modela, a ona je uslužno inosila nove i nove kapute, kao da joj uopšte nije problem što se ja toliko razmišljam. Otišla sam od nje sa novim kaputom, zadovoljna i srećna. A cena je bila dva puta niža nego kod onog prvog kaputa.

Sutradan sam otišla u prvi butik da vratim beli kaput. Međutim, tamo sam ponižena na najgori mogući način. Nakon što sam objasnila prodavačici da želim da vratim kaput jer sam se preračunala, te mislim kako je za mene taj model nepraktičan.

Posle mojih reči, iz zadnjeg dela butika izletela je besna žena srednjih godina, očigledno vlasnica. Počela je da viče na mene: "Šta ti znaš koji je kaput dobar i praktičan a koji nije? Očigledno se uopšte ne razumeš u modu! Ti i jesi za vožnju gradskim prevozom!!"

Nastavila je da besni na mene, a iz njenih usta izlazile su grozne uvrede. Nisam očekivala da bi to moglo da mi se desi, pa sam šokirana stajala na vratima radnje držeći u rukama kaput.

Ništa neprijatnije mi se odavno nije desilo. Osećala sam se kao neki propalitet.

Čuvši galamu iz neke prostorije pojavio se mlad momak. Možda sin od dotične gospođe, ne znam. Sa takvim prezirom me odmerio i obratio se ženi pored sebe: "Zašto vičeš? Ne dozvoli da te gluposti nerviraju. Vrati novac ovoj ženi, možda nema leba da jede! Ne žive svi dobro kao mi," rekao je podrugljivo. Nakon što se oholo nacerio iz fioke je izvadio svežanj novčanica i bacio ih u mom pravcu. Novac se razleteo po celoj radnji.

Jedna radnica je uplašeno podigla novac i dala ga meni, uzimajući iz mojih zgrčenih ruku novi kaput.

Iz radnje sam izašla kao da me neko ošamario. Toliko sam bila ogorčena, ponižena i duboko nesrećna.

Bila sam šokirana njihovim ponašanjem i tim njihovim pogledom na društvo: na nas siromašne i njih bogate.

Izgleda da ako nosiš skupu bundu, najnoviji telefon, voziš dobra kola ti si iznad svih? Možeš mirne duše da pljuješ po običnim smrtnicima, jer ti novac to dozvoljava," završila je sestra svoju ispovest.

Dugo posle ovog poziva razmišljala sam šta bih ja rekla tim ljudima. Kako bih im odgovorila, a onda sam zaključila da sa takvim ljudima ne treba ni komunicirati. Najvažnije je okrenuti se i otići, jer zaista: "Odelo ne čini čoveka!"