PISMO SERGEJA JESENJINA MAJCI: Reči koje rasplaču i kameno srce!

Poezija Sergeja Jesenjina zaista je nešto posebno. Danas se prisećamo čuvenog "Pisma majci" legendarnog ruskog pesnika sa tužnom sudbinom...

Jesi l’ živa, staričice moja?

Sin tvoj živi i pozdrave ti šalje.

Nek uveče nad kolibom tvojom

Ona čudna svetlost sja i dalje.

Pišu mi da viđaju te često

Zbog mene veoma zabrinutu

I da ideš svaki čas na cestu

U svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često

Uvek isto priviđenje muči:

Kako su u krčmi finski nož

U srce mi zaboli u tuči.

Nemaj straha! Umiri se, draga!

Od utvare to ti srce zebe.

Tako ipak propio se nisam

Da bih umro ne videvši tebe.

Kao nekad, i sada sam nežan,

I srce mi živi samo snom,

Da što pre pobegnem od jada

I vratim se u naš niski dom.

Vratiću se kad u našem vrtu

Rašire se grane pune cveta.

Samo nemoj da u ranu zoru

Budiš me ko pre osam leta.

Nemoj budit odsanjane snove,

Nek miruje ono čega ne bi:

Odveć rano zamoren životom,

Samo čemer osećam u sebi.

I ne uči da se molim. Pusti!

Nema više vraćanja ka starom.

Ti jedina uteha si moja,

Svetlo što mi sija istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često

Viđaju onako zabrinutu,

I ne idi svaki čas na cestu

U svom trošnom starinskom kaputu.