JASNA ĐURIČIĆ, ZVEZDA FILMA QUO VADIS, AIDA: Ne vidim razliku između bosanske, srpske i hrvatske žene! Čovek je čovek!

Film Qou Vadis, Aida? rediteljke Jasmile Žbanić bosanski je kandidat za Oskara u kategoriji za najbolji strani film.

Radnja prati sudbinu Aide, bivše profesorke, koja radi kao prevodilac za mirovne snage UN-a, čiji je zadatak bio čuvanje takozvane sigurnosne zone - Srebrenice. U trenutku kada su trupe Ratka Mladića ušle u grad, njen muž i dva sina traže spas u Potočarima. Aida pokušava da ih zadrži i spasi...

U ulozi hrabre Aide našla se istaknuta srpska pozorišna i filmska glumica Jasna Đuričić (54), ujedno i profesorka glume na Akademiji u Novom Sadu u kojem živi sa suprugom Borisom Isakovićem, takođe glumcem. Ova Vojvođanka po rođenju u karijeri je ostvarila brojne uloge koje su joj donele i značajna priznanja, poput Dobričinog prstena, nagrade za životno delo Udruženja dramskih umetnika Srbije, a uloga Aide svakako je ona koju neće tako lako zaboraviti.

Prenosimo deo intervjua koji je Jasna dala za Slobodnu Dalmaciju.

Koliko vam znači nominacija za Oskara zahvaljujući kojoj će genocid u Srebrenici sada doći do još većeg broja gledalaca?

To je jako važno i već se događa da film gleda puno ljudi, ne samo u našem regionu nego u celom svetu. Naravno da ova nominacija stavlja priču o Srebrenici u prvi plan, međutim film postavlja bezbroj pitanja za sve ljude na našoj planeti. Kako je moguće i koji je to trenutak u ljudskom životu da se nešto tako dogodi...? Film nudi katarzu što je u današnja vremena retkost jer izostaje u nekim drugim umetničkim delima, ne govorim samo o filmu nego i o knjigama, predstavama. Mi smo u tome uspeli i to je divno. Ljudi su istinski dirnuti.

Oni koji su pogledali film imaju samo reči hvale za vašu ulogu koja malo koga ostavlja ravnodušnima. Kako vam je bilo igrati Aidu?

S profesionalne strane pre svega izuzetno provokativno jer to je jedna velika uloga koja se glumicama uistinu retko događa u karijeri. Dugo sam nesvesno priželjkivala takvu ulogu. Dobila sam priliku da proživim sve ono što se događalo u Srebrenici, a što sam godinama nosila u sebi. Ne pripadam onim glumcima koji puno govore u javnosti, pogotovo izbegavam teme o politici. Ne želim da me svrstavaju na bilo koju stranu i čitavu svoju karijeru tome težim. Kroz ulogu Aide sam takođe obazriva, trudila sam se da ona bude arhetip majke bilo gde u svetu.

Glumica je veći deo snimanja provela s povređenom nogom, ali to je nije sprečilo da odustane. Koliko ste znali o Srebrenici pre samog snimanja?

Znala sam, naravno da sam znala. Upoznata sam o svemu što se tada događalo na prostorima bivše Jugoslavije. Ticalo me se i tiče me se još uvek. To je bila moja zemlja i taj rat me činio jako nesrećnom. Imala sam osećaj da mi se raspada ceo život. Za ulogu sam se dodatno pripremala istražujući, čitajući i gledajući mnoge materijale. Kada je u pitanju bliska prošlost puno sam opreznija neko kad u pozorištu igram, recimo, lik od Šekspira. Možda je smešno jer svi mi govorimo istim jezikom, ali puno sam vremena provela učeći bosanski dijalekt, posebno taj srebrenički koji je različit od sarajevskog i banjalučkog. Trebalo je savladati i određene delove na engleskom tako da sam imala osećaj kako zapravo glumim na dva jezika.

U filmu dosta trčite. Čak vam se tokom snimanja dogodila i povreda.

Da i to nimalo naivna. Povredila sam Ahilovu tetivu snimajući jednu scenu. Na sreću nije pukla, ali je bila jako načeta. Veliki deo snimanja provela sam u užasnim bolovima, ali nisam želela da odustanem. Lekari su celo vreme bili na setu, stavljali su mi obloge i davali terapije. U sebi sam stalno govorila: 'Ćuti i trpi, to nije ništa. Ne znaš ti što je sve druge Aide bolelo u tom trenutku.' Uspela sam nekako da izguram i tek nakon snimanja posvetila sam se mirovanju i saniranju povrede baš kako treba.

Koju vam je scenu bilo najpotresnije snimiti?

Pričala sam puno o tome. Da ne otkrivamo previše onima koji nisu gledali, kazat ću samo da je reč o scenama pri kraju filma. Prepoznaće gledaoci. Samo po sebi, kao i u realnom životu, to su strašne situacije. Nije samo meni bilo teško to snimati već i Jasmili i celoj ekipi.

Rekli ste nedavno da se ljutite kad vas pitaju kako je bilo igrati bosansku ženu. Jeste li se bojali prihvatiti ulogu s obzirom da ste rođeni u Srbiji?

Nisam. Ne vidim razliku između bosanske, srpske ili hrvatske žene. Makedonske ili neke žene iz Afrike. Kao što sam vam pre rekla mi pričamo isti jezik, tu se događaju neke razlike u pogledu mentaliteta, međutim, ja ne prihvatam razlike. Stalno se ponavlja ista priča čije su žrtve veće, koliki je broj, vi ste nama pobili toliko... Ne pristajem na nju. Za mene je čovek – čovek i žrtva – žrtva. Upravo me zato ljute klasifikacije i odvajanja.

Jasna Đuričić u intervjuu je rekla i šta misli o filmu Dara iz Jasenovca:

Nisam pogledala Daru, planiram to da uradim. Ne znam zašto se uopšte upoređuju i nije mi jasno jer su to dva različita filma. Mogu samo reći da oba treba da postoje. Kao što sam srećna zbog Aide, tako sam srećna i zbog "Dare" što je napravljena. Dobro je da se o tome progovara i neka se snimaju takvi filmovi. Ostalo se mene ne tiče.

Za londonski Guardian ste rekli da ne verujete kako bi vam Aida mogla ugroziti karijeru.

Pa šta da radim? Radim ovaj posao već jako dugo i ako je ovo nešto što mi ugroziti karijeru, neka. Ali ne mislim da će se tako nešto dogoditi.

Mislite li da ovaj film može zaceliti stare rane ili će ih još više produbiti?

Ne bih ga radila da ne mislim da je iscjeljujući. I sami ste mi rekli kako ste imali potrebu da mi se javite nakon što ste pogledali film. Morali ste se javiti upravo zbog ovoga o čemu sada razgovaramo. Gledajući Aidu postoji i nešto što vas istovremeno liječi.

Voleli biste da Aidu pogledaju mlađi naraštaji. Zašto?

Veoma je važno da ga vide mladi s ovih naših prostora u što većem broju. Oni su naša budućnost. Ljuti me jer se uče nekim pogrešnim vrednostima i narativima koji su nacionalistički i radikalni, a to je pogrešno. Kada neko od tih mladih ljudi pogleda film u tišini svoje sobe možda će sam sebi postaviti pitanje i zapitati se šta se zapravo dogodilo u Srebrenici. O tome se ne priča i oni jako malo znaju jer se Srebrenica spominje samo onda kad treba skupiti političke poene, o bilo kojoj strani da se radi.