Biranje psa mora da bude konsenzus cele porodice, nikako samo dece: Kako odabrati idealnu rasu?

Kako odabrati pravog?

Odgovor se nekada nametne sam od sebe dok, na primer, šetajući mokrim ulicama ugledate dva tužna oka. Ali, odgovor može biti i u stručnoj literaturi…

Ona će sugerisati da postoje rase živahnog temperamenta kakvi su terijeri ili mirnog flegmatičnog temperamenta kakvi su npr. molosi (buldozi, mastifi itd). Naravno, brojne rase su negde između ovih krajnosti. No, ne treba zaboraviti da nije rasa jedino što definiše psa.

„Iako postoji rasna predispozicija za određeni temperament, svaka jedinka u okviru rase ima svoj specifičan karakter koji nije samo uslovljen temperamentom koji je nasledan, već i uticajem faktora iz spoljašnje sredine, a dosta i pravilnom socijalizacijom i obukom od strane vlasnika”, pojašnjava dr vet. Darko Drobnjak, direktor Kinološke akademije i FCI sudija.

Neretko se pas dovodi u porodicu na insistiranje najmlađih članova, pa je i česta dilema koja bi rasa bila najpogodnija za decu i najtolerantnija na njihove igrarije. Za dobre porodične pse konkuriše veliki broj rasa među kojima su svakako zlatni retriveri, labrador retriveri, bernski planinski psi i pudle.

„Biranje psa mora da bude konsenzus cele porodice, jer briga o kućnom ljubimcu ne sme i ne može biti samo obaveza deteta, već cele porodice. No, apsolutno je dobro da dete odrasta u društvu psa ili nekog drugog kućnog ljubimca, jer to razvija odgovornost i brigu ka drugom živom biću”, pojašnjava Drobnjak.

Porodice sa bebama nabavku psa obično odlažu „dok dete malo ne poraste”, ali šta ako je situacija obrnuta – ako već imate psa, a na putu je i beba?

„Apsolutno je moguće imati i psa i bebu u istom domaćinstvu, ali je potrebno pridržavati se određenih pravila. Pre svega, pas mora biti tretiran po odgovarajućim protokolima protiv endo i ekto parazita i redovno vakcinisan protiv infektivnih i zaraznih bolesti. Psa i bebu ne treba ostavljati bez nadzora i naravno, potrebno je održavati adekvatnu higijenu kako psa tako i prostora u kome on boravi”, savetuje Darko.

Za život u stanu svakako su preporučljivije patuljaste rase. Međutim, veličina psa ne uslovljava i njegov stepen fizičke aktivnosti, te neke manje rase (npr. džek rasel terijer) imaju potrebu za dužim boravkom napolju. Rase kao što su border koli, malinoa i bigl iziskuju ne samo više šetnje, već i više mentalne stimulacije i interakcije.

Trebalo bi se raspitati i kakva nega je psu potrebna. Neke rase zahtevaju posebno održavanje dlačnog pokrivača. U takve spadaju maltezer, lasa apso, ši cu, avganistanski hrt, pudle, kovrdžavi bison, jorkšir terijer….

„Posebni zahtevi u pogledu nege kod ovih rasa ogledaju se pre svega u dosta češćem kupanju i grumerskim zahtevima u odnosu na druge, pre svega kratkodlake rase. U pogledu ishrane, kod zdravih pasa između rasa nema naročito bitnih razlika. Postoje razlike u pogledu količine i energetske vrednosti hrane kod malih, srednje velikih i velikih rasa, a tu je i faktor fizičke aktivnosti”, kaže Drobnjak.

Česta je zabluda da se kratkodlake rase manje linjaju od onih sa srednje dugom ili dugom dlakom. Manje se linjaju pudle, maltezer, kovrdžavi bišon, romanjolski pas za vodu i jorkšir terijer, a postoje i psi bez dlake kao što su meksički golokoži, peruanski golokoži i kineski ćubasti pas.

Da li ćete imati opasnog psa, zavisi u velikoj meri i od vas tj. od toga da li ste odgovorni vlasnik!

„Prag tolerancije na određene nadražaje iz spoljašnje sredine prvenstveno je individualan, pa tek onda vezan za rasu, odnosno temperament te rase. Obično su psi živahnog temperamenta nižeg praga tolerancije, ali ne možemo govoriti o rasama koje su opasne, već o opasnim jedinkama koje nisu na odgovarajući način socijalizovane, vaspitane ili obučene. Prva asocijacija na opasne pse su velike rase ili terijeri tipa bul, ali to su predrasude. Opasan pas može biti bilo koje rase, mada stepen povreda ili štete neće biti isti od malog i velikog psa. Dakle, svaki pas je ogledalo svog vlasnika i njegove sposobnosti da svog ljubimca na odgovarajući način vaspita i obuči”, zaključuje Drobnjak.

Pas je socijalno biće i potrebna mu je interakcija kako sa drugim psima, tako i sa čovekom. Rase kao što su pastirski ili polarni psi i špicevi imaju nešto manju potrebu za interakcijom sa ljudima, ali svakako ne postoji pas kojem prija samoća!

Prilikom odabira mešanca, teško ćemo ukoliko je štene steći sliku o njegovoj budućoj veličini ili karakteru, ali kod odraslih pasa odgovarajućom procenom od strane bihejvioriste može se utvrditi obrazac njihovog ponašanja i podobnost za udomljavanje.

Biti vlasnik psa velika je, dakle, odgovornost i stoga je važno da ne budemo brzopleto vođeni samo željom da imamo ljubimca, već da dobro sve razmotrimo.

Studije su pokazale da čovek luči hormone sreće i ljubavi (serotonin i oksitocin) u prisustvu svog psa, kao i u prisustvu svoje dece! Da mu je ta ljubav uzvraćena potvrđuje način na koji pas maše repom dočekujući ga, recimo, sa posla, ali to takođe potvrđuje i nauka. Naime, istraživanje koje je rađeno na Univerzitetu za neurologiju u Džordžiji uz pomoć magnetne rezonance, pokazalo je da se u susretu sa vlasnikom, kod psa pale centri u mozgu koji regulišu pozitivne emocije.

Dakle, kojeg god psa da odaberete, bićete na dobitku koji se meri količinom obostrane sreće. Svaka rasa ima svoje draži, ali možda je veća od svih njih draž kada se udomi neki neponovljivi i samo svoj mešanac i spasi neizvesnog života na ulici.