Boda Ninković: Biću Don Kihot, zbunjen u sadašnjem vremenu, ali spreman da se borim sa vetrenjačama

Nove generacije glumaca dolaze, ali Slobodan Boda Ninković traje više od četiri decenije i to ga čini zadovoljnim. Radi na mnogim projektima, piše i peva za decu, a ima i planove za miran život na selu.

Poznati glumac čitavog radnog veka unosi vedrinu, pozitivan duh i nešto domaće, "naše", što svima prija. Iako na televiziji uglavnom glumi u komedijama, vrstan je pozorišni glumac. Decenijama je posvećen muzičkim predstavama za najmlađe, još od čuvene "Šalabalabajke" čiji se CD i danas traži. Nedavno je u izdanju Multimedija Mjuzik izašao njegov novi album "Čudne reči" namenjen deci od šest do devet godina.

"Čudne reči" su vaš četvrti muzički album pesama za decu. Kažete da nisu samo zabavne i duhovite, već i ozbiljne. Šta je u njima "čudno"?

- Mi smo skloni da pomislimo: to je za klince, ša-la-la i gotovo. Ne, ovde pokušavamo da se približimo deci i budimo im ljubav prema detinjstvu, roditeljima, prirodi. "Čudne reči" su još jedno radovanje za mene. One su nastavak želje da najmlađima pružimo mnogo više pažnje, jer je to veoma bitno za njihovo odrastanje. Uradio sam ga u saradnji sa mojim bratom Ljubanom koji je uradio sve kompozicije, osim pesmice "Gazi, pazi, pa prelazi", nju sam komponovao ja. Sve tekstove napisao je moj višedecenijski prijatelj iz Smedereva, Jovica Tišma.

U opisu "Čudnih reči" piše da su to "ljubavne pesme koje još nisu porasle". Znači li to da u njima ima svakodnevice?

- Ima tu pesama o lenjosti, sladoledu, kako nikada ne treba biti sam... Eto, jedna princeza je stalno usamljena jer po čitav dan kucka na mobilnom telefonu. Razni prinčevi pokušavaju da je osvoje, ali svi su joj dosadni. Onda se pojavi dvorski vatrogasac, pozove je na ples i tako osvoji njeno srce. Pouka je da nam nikakva pomoćna sredstva nisu potrebna za sreću, već da se uputimo jedni na druge, razgovaramo, tražimo prijatelje i sa njima provodimo kvalitetno vreme. Svedoci smo da su gedžeti preuzeli kontrolu nad nama, a ne mi nad njima.

Prva žena doktor nauka u Srbiji: Ksenija je u životu imala sve, osim sreće!

Šta biste još izdvojili?

- Jednu divnu pesmu o selu. U njoj se kaže: "Pravo selo nije ko naši parkići, zato moraš tamo otići i sam se uveriti"... Ona ruši predrasude da je na selu dosadno. Naprotiv, selo je vrlo lekovito za ovo vreme i situaciju u kojoj se nalazimo. Poslednje dve decenije ušli smo u neku brzinu. Jurimo, a da ne znamo za čim. Vreme koje nam je dato treba da provedemo uživajući sa svojom porodicom, decom, partnerom i prijateljima.

Da li ga vi tako provodite u uslovima pandemije?

- Dobio sam ime Slobodan, rođen sam u znaku Strelca i jedna od mojih glavnih osobina je da volim slobodu, putovanje i druženje. Ovo zaustavljanje dovelo je do promene odnosa sa ljudima koji su mi dragi. Posle ovoliko vremena svi imamo neku rezervu. To je posledica konfuzije kojoj smo izloženi. Samo se govori: pazite, pazite. Naravno da treba da pazimo. Ali, ne pripadam onima koji sve uzimaju zdravo za gotovo. Sledim logiku i vidim da ima mnogo nerazjašnjenih stvari. Šta je svemu ovome cilj - videćemo.

Koliko se viđate sa ćerkama? Nađa je naša poznata odbojkašica, a Anja je producent.

- Anja je starija,radi na serijama i bila je koordinator produkcije i asistent režije u seriji "Dvanaest reči" na Supernova TV, koja govori o odnosu pravosuđa i moćnih ljudi. Vredna je, voli svoj posao i dobro joj ide. Nađa je trenutno u Poljskoj, igra za Lođ u Ligi šampiona. Čujemo se svakodnevno, valjda će imati pauzu u decembru pa ćemo se i videti. Jeste primamljivo, lepo joj je, ali naporno. Najviše trpi privatni život. Mi ih u svemu podržavamo.

Kad se okrenete iza sebe, šta najviše vredi?

- Ako već treba da sumiramo, volim ono što radim. I trajem. Stalno sam prisutan. Zadovoljan sam, ali mnogo više time što mi je porodica živa i zdrava i što dobro funkcionišemo. To je za mene najveći uspeh.

Emotivna ispovest udovice Nebojše Glogovca o prvom susretu sa velikim glumcem: Zaljubila sam se u njegovu meku dušu!

Idete li u svoje rodno Smederevo?

- Slavica i ja više nemamo tamo roditelje, ali sa njenim bratom polako sređujemo plac koji nam je ostao. Divno je, mirno. Kad se za godinu dana budem penzionisao, potrudiću se da tamo što više provodim slobodno vreme. To ne znači da više neću da glumim, ali imam gde da pobegnem od gradskog haosa.

Jeste li čeznuli za nekom ulogom?

- Postoji jedna: Don Kihot. Početkom devedesetih Pozorište na Terazijama uradilo je mjuzikl u kome je Don Kihota igrao Dragan Laković. Nažalost, pred treće izvođenje je preminuo. Pozvali su me da ga zamenim. Međutim, na prvoj probi pojavio se signal. Počeo sam uvodni song, a onda su stali i orkestar, i hor, i balet. Svi su plakali. Probamo ponovo - plač se ponovio. Tuga zbog Draganove smrti bila je još sveža. Zahvalio sam se i otišao, iako nije imalo veze sa mnom. Posle je ulogu dobio Zafir Hadžimanov. Pre pet-šest godina urađena je nova verzija i opet su mi ponudili da budem Don Kihot. Dobio sam upalu srednjeg uha i odustao. Ali nikad ne reci nikad. Sa prijateljem Ilijom Grajicom, piscem i rediteljem, polako radimo film "Poslednji Don Kihot". Nemamo rok, snimamo kad imamo vremena i kad se skupi ekipa. Svi radimo dobrovoljno. Dakle, biću Don Kihot, zbunjen u sadašnjem vremenu, ali još uvek spreman da se borim sa vetrenjačama.

(Autor: Ljilja Jorgovanović, Magazin Lena

Magazin Lena potražite svake nedelje uz dnevno izdanje novina Kurir)