Sudbina im nije bila naklonjena
Niko nikad nije saznao šta se desilo ćerki Mileve Marić i Ajnštajna: Sudbinu njihovog sina nikome ne biste poželeli!
Samo jedno dete čuvenog para naučnika imalo je sreće da živi normalan život
Autor:
Brak Mileve i Alberta Ajnštajna intrigantna je tema koja će uvek izazivati rasprave. Upoznali su se na studijama, a pre nego što ih je završila Mileva je zatrudnela i rodila vanbračnu ćerku Lizerl.
Albert i Mileva su se venčali u Bernu 6. januara 1903. Neko vreme pre venčanja Lizerl je obolela od šarlaha. Nije poznato da li je umrla ili je data na usvajanje. Tek, kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete nije bilo sa njom.
U godinama koje su usledile Albert i Mileva dobili su još dvoje dece – sinove Hansa Alberta i Eduarda. Kažu da su oba dečaka bila jako vezana za majku koja ih je praktično sama odgajala jer je otac najveći deo vremena provodio u radu.
Ipak, bio je tu i srećnih uspomena.
"Otac je znao da posao ostavi po strani i da nas satima gleda kako se igramo", – govorio je kasnije stariji Hans.
Zdravlje Eduarda naročito je brinulo roditelje. Dečak je od rođenja bio bolešljiv i često je znao da zaplače bez ikakvog razloga. U jednom pismu prijatelju Albert je zapisao da je sigran da njegov sin neće moći da "izraste u zdravu osobu".
A, tu su bile u sve češće svađe roditelja… Oba dečaka su teško podnela razvod roditelja 1914. Eduardu je tada bilo samo 4 godine. Živeli su sa majkom dok se Ajnštajn ponovo oženio – svojom daljom rođakom u koju je bio zaljubljen još kao dečak.
Mileva je nastavila da brine o deci i neko vreme se činilo da će Eduard prevazići svoje probleme. Za početak, pokazao je izuzetnu inteligenciju – sa šest godina je čitao Šekspira, a ubrzo i Kanta, Šopenhauera, Platona…
Kako je odrastao zainteresovao se za psihijatriju, a posebno za rad Sigmunda Frojda. Ipak, kako je vreme odmicalo sve teže je podnosio teret očeve slave.
"Teško je imati toliko važnog oca, jer se osećaš nevažnim i beznačajnim", istakao je jednom prilikom.
Kada mu je bilo 20 godina Eduard je prvi put pokušao da se ubije. Kažu, uzrok tome bila je neuzvraćena ljubav neke devojke. Primljen je u bolnicu i nedugo potom dijagnostikovana mu je šizofrenija.
Mileva ga je, na preporuku doktora, tada smestila u duševnu bolnicu u Cirihu i, ov odluka pokazala se kobnom. Surovi tretmani u onovremenim bolnicama ovog tipa samo su pogoršali mentalno stanje mladog Eduarda. Nakon samo dve nedelje u ovoj instituciji više nije mogao da čita, vodi duže razgovore, a sve više je gubio i kognitivne sposobnosti.
Nije poznato da li je i koliko često Albert dolazio u posetu sinu, ali nakon 1933. to više nije ni mogao. Tada na vlast u Nemačkoj dolazi Hitler, pa Ajnštajn, gostujući profesor na Prinstonskom univerzitetu, bića onemogućen da se vrati u domovinu.
Njegova druga supruga Elsa pričala je da je sinovljevo zdravstveno stanje mnogo brinulo Alberta. Navodno, planirao je da sina dovede u Ameriku, ali su njegovo mentalno stanje, a kasnije i rat, sprečili.
"Moj sin je jedini problem koji ostaje bez rešenja", napisao je Ajnštajn.
Edvard više nikada nije video oca. Mileva je zbog dugova nastalih oko njegovog lečenja morala da proda dve kuće. Navodno, u kasnijim sporovima Mileve i Alberta Eduard je služio kao "dug za potkusurivanje". U jednoj prepisci Albert je zahtevao da mu Mileva vrati neki novac i pretio da će izbaciti Eduarda iz testamenta ako to ne učini.
Mileva je umrla 4. avgusta 1948. i nakon toga o Eduardu praktično više niko nije brinuo. Okončao je život sam i napušten, među zidinama ciriškog psihijatrijskog azila Burgelci. Radio je kao bolnički baštovan i tako je i umro 1965. u 55. godini.
Jedino dete Mileve i Alberta Ajnštajna koje je živelo lepim životom bio je stariji sin Hans Albert, koji je bi profesor hidrotehnike na Univerzitetu Berkli, poznat po istraživanju transporta nanosa. Ženio se dva puta i imao je troje dece.