Mudre reči velikog pisca i boema, koje svako mora da čuje: Bog čuva Srbiju, pandur ćupriju, a budala pare!

Momo Kapor je jedan od najčitanijih pisaca srpske književnosti. Slikar, novinar i boem podario nam je neka od najlepših književnih bisera. Njegov stil je jednostavan, ali ne isključuje domišljatost, rečitost i filozofiju.

Junaci njegovih dela smo često mi sami. Smatrao je da su kajmak i inat jedini srpski brend, a da je zadatak pisaca da sačuva lepotu. I posle smrti nastavio je da živi u svojim delima i u svakoj našoj prvoj ljubavi.

Uživajte u nekim od njegovih najlepših citata:

• Čovek može da nađe koliko god hoće prijatelja sa kojima će da priča, ali malo je onih sa kojim će da ćuti.

• Usamljenost nije u tome što smo sami, nego u tome što ne postoji ništa za čim čeznemo.

• Mnogima bi se dopao, da se nisi trudio da se dopadneš svima.

• Nikada nemamo dovoljno vremena za one koji nas vole, već samo za one koje mi volimo.

• Zvezde padaju i danju, samo to mnogi nisu u stanju da vide.

• Ipak nisam pobeđen sve dok ne priznam poraz, a ja ga još ne priznajem.

• Čovek može da kaže da mu život nije promašen ako može bar jednu jedinu stvar da uradi bolje od drugih.

• Danas svako ima mobilni telefon, ali mnogi nemaju kome da telefoniraju. Nikada sastaviti dva dobra!

• Ljubav… Ona je teška kao bolest i kada čovek ima sreće da je preživi, zauvek mu ostanu ožiljci koji probadaju u određeno vreme; pri pomenu nekog imena, u nekom bledom predvečerju, uz muziku koju smo nekada zajedno slušali, čak i pri letimičnom pogledu na ulični sat pod kojim smo se sastajali.

• A, šta je to ljubav? Kad gledaš u zvezde bez razloga i kad podeliš žvaku i kad pokloniš cvet i ustupiš ljuljašku u parkiću kada je na tebe red da se ljuljaš! Kad onome koga voliš daš jedan griz i kad podeliš sa njim gumu za brisanje na dvoje i kad mu daš jedan liz! Kad nacrtaš srce i unutra upišeš vaša dva imena. Ako to nije ljubav, ja onda stvarno ne znam šta je!

• Čoveku se obično dešava ono čega se najviše plaši. Jer, to ne postoji nigde, osim u njegovoj glavi. Onda izađe iz glave, uobliči se, izazove sudbinu i dođe. I to je dobro. Inače bi se čitava stvar pretvorila u rutinu. A navika, šta je? Neka vrsta smrti.

• Nije li umetnost zaista pokušaj odgađanja smrti ili način da se stekne neuzvraćena ljubav? Zbog čega bismo, inače, pisali, crtali, gravirali, ako ne da ostavimo neki trag o svom bednom, kratkotrajnom postojanju na ovoj planeti – jedan skroman trag među mnoštvom drugih tragova, koji se dopunjuju i govore o stalnom ljudskom pokušaju da se nadigra i nadživi prolaznost i zaborav.

• Osmehneš li se deci, ona uzvrate osmehom. Osmehneš li se odraslima, oni se pitaju: "Zašto se ovaj smeje?"

• Vi ste, zaista bogata zemlja – kazao je stranac umoran od čuda. I jesmo – odgovorio sam ponosno. Već duže od četrdeset godina, oni koji su na vlasti uporno kradu, a vidite, još dosta toga je ostalo! Bog čuva Srbiju, pandur ćupriju, a budala pare.

• Postoji li večna ljubav? – Nisam večan, pa ne znam.

• Na kraju, setih se divne misli koju je voleo da ponavlja moj pokojni prijatelj, Hilandarac, otac Mitrofan: "Naše je samo ono što poklonimo drugima".

(Stil.kurir.rs)