Jutro, terasica i ja

I dobro me služi od ranog aprila pa nekad i do kraja oktobra. Ujutro ostavim decu po školskim ustanovama, prošetam psa (obavezno „popijem“ barem dva mrka pogleda nervoznih sugrađanina, minimum jedno: bolje da šetaš decu nego tu džukelu, par osmeha i najmanje jedno čestitanje što kupim za svojim psom, jer je to u Srbiji i dalje gadljiva stvar) i trk na terasu.

Pustim muziku na telefonu jer nisam probirljiva po pitanju zvuka, pogotovo od kad sam naučila da kad stavim telefon u lonče, čuje se kao sa zvučnika.

Napravim kafu i sednem na stočić, dok mi stolica služi da odmorim noge. Kao nekad na klupama dok smo visili po parkovima a život izgledao čas nepodnošljivo težak, čas kao film.

I to je tih mojih pola sata bez kojih više ne mogu.

Niko mi ništa ne traži, niko ništa ne pita, ne moram da presuđujem u dečijim svađama, da brišem proliveno čokoladno mleko, da hranim i pojim najmlađe, da dodam so, ustajem po manju kašiku, vezujem pertle, pletem kike, umivam ili bilo šta drugo.

Moram samo da sedim, gledam ptice, poneki avion, slušam ciku iz školskog dvorišta, javim se komšinici na terasi pored, koja je isto došla da ukrade pola sata. Moram da zapalim i tu cigaru, pa nek’ ide život. Da srkućem vrelu kafu i pustim misli da se roje – a kad se skupe, onda ih kao ovčarski pas polako presložim i uteram u tor.

U tih par kvadrata i tih pola sata, gusto se zbije pregršt odluka, zaključaka, ohrabrivanja, eureka momenata, pesimizma, optimizma, planiranja, sanjarenja i pomalo sekiranja. Tada odlučim da se više ne durim na drugaricu, setim se da bi trebalo da pozovem svoju staru učiteljicu, ohrabrim se da sednem i krenem da pišem onaj bauk od teksta na pet strana i to na engleskom (a koji odlažem bez kraja i konca), odaberem ipak teget a ne crne patike koje ću naručiti, odradim i računovodstvene tehnikalije, rešim i šta ću za ručak (pod uslovom da me sećanje ne vara i da je ono zaista bila jedna poveća tikvica na dnu frižidera, ako nije, onda sam u problemu) i sa kim se tog dana viđam.

Padnu i neke radikalnije odluke, tipa da li ću ošišati šiške jer pare za filere na čelu sigurno neću skupiti u skorije vreme.

I ne, nemojte sada da donesete zaključak da sam dokona i površna. To nikako.

Provuče se i neka misao o smrti, bolesti, kosmosu, dovedem u pitanje svrhu postojanja a baš na terasi sam potpuno shvatila naslov omiljene knjige iz mladosti: Nepodnošljiva lakoća postojanja. Do tada mi je kobajagi bio jasan ali, drmnulo me pravo značenje u jednom baš takvom raspoloženju.

Padnu mi na pamet i neke lude misli, da mogu da se pravim da ja u stvari nisam ja nego neko kome (čini mi se) baš nekako dobro i lako ide u životu, tamo neka osoba koju znam. I ko zna ko je kome u koži, da li sam baš ja unutar mene ili sam tamo neka kojoj su sve ovce na broju?

I taman da skliznem u totalni nihilizam, na pamet mi padne neko od prijatelja.

I mislim se tada, na svojoj mikro terasi, dok pas laje a vetar nosi, dok me guši cigara a od preslatke kafe me hvata gorušica: pa ja imam baš dosta prijatelja. I vole me, ’ladno. Baš me vole. Nažalost, imala sam skoro jednu tešku muku i dokazali su se kao pravi junaci. I raznežim se, časna reč. Osetim se i vrednom i voljenom i paženom i maženom. Pomislim i na decu i na jednu ptičicu koja nam je uletela pre neko jutro u spavaću sobu. Mala, zlatna i sa narandžastim obrazima. Prizor dečijih rukica koje nežno drže u ruci to još manje biće, u meni izazove slatke trnce. I baš tada dune neki topli vetrić, ispred zgrade se parkira jedan stari bordo Opel, iz njega izađu jedan stariji par, sa buketom cveća. On pažljivo zatvori vrata na tom kršu, proveri da li je „dobro“ zaključano (kao da bi neko i ukrao tu starudiju i to u sred bela dana) jer vidi se da voli taj njihov porodični auto, da ga pazi i čuva. Ona njemu skloni neku trunčicu sa sakoa, popravi mu kragnu, on nju uhvati pod ruku. Garantovano idu da čestitaju bebu komšijama ispod mene, vidim da su uzbuđeni, da su se doterali i sigurna sam da mu ona daje poslednje instrukcije, da se izuje kad uđu, da ne viče i da ostaju kratko jer mama mora da odmara. Da slučajno ne zbija one njegove neslane šale i su možda mogli da kupe onaj veći zlatnik.

I raspoloženje se odmah popravi. Ljudi mi više nisu sebični vukovi, već zbunjene ovčice. Nespretne ali, pune nežnosti.

Život je odmah bolji, veseliji, šareniji i pun prijatelja, porodice, pažljivog komšiluka, odličnih učitelja i brižnih vaspitačica, ljubaznih pekarki koje svoju muku muče, ali se uprkos tome široko nasmeše i biraju ti najmekšu kiflu.

Pas me pogleda onim pogledom punim ljubavi, proleti jato galebova, mrav se penje nebu pod oblake mojom ogradom od terase.

Odlučim da je vreme da se bacim na posao ili usisavanje, da možda prošetam sa prijateljicom ili odem u nabavku.

Stavljam poluispijenu šoljicu kafe u sudoperu, praznim pikslu i primičem stolicu ka zidu jer će možda kiša. Svratiću na terasu i večeras, kad klince uhvati slatki san i ako ne bude jako hladno. U slučaju da ne uspem, sutradan ujutro u pola devet sam na starom mestu. Da pokrenem točkiće u glavi i srcu, da izbalansiram sebe i svet oko mene i da uživam u svom sopstvenom društvu.

Možda za promenu stavim malo manje šećera u kafu. Sve ostalo neka ide svojim tokom jer baš mi tako prija.

P.S.

Stavila sam i kućicu za ptičice, nasula žito i sad čekam da svrate. Opet.

Caprese kroasani

Priprema:

Presecite kroasane na pola pa unutrašnju stranu premažite margarinom.

Mocarelu i paradajz isecite na kolutove pa ih poređajte po donjoj strani kroasana, prekrijte ih rukolom i zaklopite. Po želji kroasane pre služenja začinite sa nekoliko kapi balsamiko sirćeta.

Sastojci:

4 kroasana 150g mocarele light 2 paradajza sveža rukola Dobro jutro Dijet balsamiko sirće (opciono)

Gde počinje vaše dobro jutro?