Siromaštvo mu nije dalo da normalno živi. Bio je dobar čovek sa lošom sudbinom: Ja se svemu smejem, pa me sve i boli!

Znate za onu izreku: "Kakva te kolevka zaljulja, takva te motika zakopa"? Italijani to kažu ovako: "onaj ko se rodi kao magarac, ne može umreti kao konj". To znači da šta god mi radili, umrećemo onako kako smo i rođeni.

Vladislav Petković Dis je rođen u Čačku 1880. godine, kao deveto dete (od ukupno trinaestoro dece) veoma siromašne porodice. Umro je negde na Jonskom moru, kada je potopljen brod kojim je plovio. Imao je samo 37 godina i dalje je bio veoma siromašan čovek.

Siromaštvo je obeležilo njegov život. Kao da mu nije dalo da živi, da bude to što on jeste. Sam sebi je dao nadimak DIS (tri slova njegovog imena) koji mu se sviđao jer je to bilo i ime rimskog boga podzemlja.

On je bio čovek koji je voleo da piše noću, pa je često govorio: "Jedva čekam veče da i meni svane-jer ja nemam dana“.

Najbolje ga je opisivao, a verovatno i poznavao njegov prijatelj Simo Pandurović:

„Veći dio dana i noći provodio je u kafani. Nije bio ni gurman, ni pijanac. Jeo je rijetko, malo, pa i to mrljavo i bez volje. Volio je da popije čašu dobrog vina, ali se, koliko znam, nije nikad opijao… Iako je bio siromah, imao je neku naklonost ka gospodstvu i averziju prema prostakluku. Nije nikad psovao, ni bio razvratan, razuzdan, i bučan…“

Znao je za jedno veče da potroši u kafani celu platu, a zatim bi gladovao do sledeće plate, živeći od milosti prijatelja i poznanika.

Jedino lepo što mu je život dao bilo je poznanstvo, ali i ljubav njegove Hristine. Ona ga je volela toliko da se rado udala za njega i rodila mu sina Mutimira i kćerku Gordanu.

Iako je napiso nebrojeno mnogo pesama, svako od nas ima svoju omiljenu pesmo koja je izašla iz ruku Vladislava Petkovića Disa.

Mi vam predstavljamo našu omiljenu pesmu Vladislava Petkovića Disa - Pijanstvo:

Ne marim da pijem, al’ sam pijan često. U graji, bez druga, sam, kraj pune čaše. Zaboravim zemlju, zaboravim mesto na kome se jadi i poroci zbraše.

Ne marim da pijem. Al’ kad priđe tako svet mojih radosti, umoren, i moli za mir, za spasenje, za smrt ili pak’o, ja se svemu smejem pa me sve i boli.

I pritisne očaj, sam, bez moje volje, ceo jedan život, i njime se kreće; Uzvik ga prolama: „Neće biti bolje, nikad, nikad bolje, nikad biti neće.“

I ja žalim sebe. Meni nije dano, da ja imam zemlju bez ubogih ljudi, oči plave, tople kao leto rano, život u svetlosti bez mraka i studi.

I želeći da se zaklonim od srama, pijem, i zaželim da sam pijan dovek; Tad ne vidim porok, društvo gde je čama, tad ne vidim ni stid što sam i ja čovek.

Vladislav Petković Dis