ZAŠTO JE 50 % ŽENA FRIGIDNO I NEUROTIČNO: Govorio je Vladeta Jerotić!

Frigidnost žene, kao i impotencija muškarca, najčešći su poremećaji u seksualnom životu muškog, odnosno ženskog pola.

Istini za volju, treba odmah reći da i jedan i drugi poremećaj nisu nikakvi izolovani fenomeni koji bi se odnosili na neko tobožnje oštećenje samo seksualnog, dakle genitalnog aparata muškarca ili žene. Procenat tzv. organskog uzroka impotencije ili frigidnosti, dakle uzroka koji bi se odnosio na neko stvarno fizičko oboljenje ili oštećenje polnih organa, izvanredno je mali. U svim ostalim slučajevima impotencije ili frigidnosti, ovi seksualni poremećaji isključivo su psihičke ili duševne prirode, čiji je uzrok u neurotičnom poremećaju ne samo seksualnog života jedinke već i čitave ličnosti.

Frigidnost žene je mnogo raširenija pojava nego impotencija muškarca. Mada je i sam pojam frigidnosti sporan, jer pod njim različiti autori ne podrazumevaju uvek jedan isti fenomen (razlikuju se, na primer, potpuna od delimične frigidnosti), mišljenja većine se slažu u tome da se procenat frigidnih žena kreće negde između 35-50%. Naravno da razvoj društva, kao i stepen obrazovanja značajno utiču na variranje pomenutog procenta koji je još uvek, očevidno, relativan. Zbog toga je verovatno da će se u zemljama sa niskim standardom, odnosno pretežno primitivnom strukturom zajednice ovaj procenat pomerati prema gornjem proseku.

Patrijarhalno društvo je uopšte sklono, naročito tamo gde postoji težnja da se ovekoveče njegove forme i rigidno zadrži sve “staro i provereno”, da od žena, u toku vaspitanja, stvara aseksualni tip koji će i seksualni akt, kao i mnogo šta drugo u svakodnevnom životu strpljivo da podnosi i prima kao deo ustaljene i jednom zauvek uspostavljene neminovnosti. Tako je, na primer, poznato i utvrđeno da je među ženama starijih generacija, gotovo u svim zemljama, uglavnom onih rođenih do 1900. godine, procenat frigidnosti bio ne samo vrlo veliki već su one u oko 84% znale samo za jedan koitalni položaj, a više od 1/3 se nije svlačio.

Psiholog Ana Kirjanova: Ovako se ponaša muž koji ne voli svoju ženu!

S druge strane, međutim, zanimljivo je napomenuti da ako je u civilizovanim zemljama sa visokim standardom pucanje okoštalih okvira patrijarhalnog društva, emancipacija žena i slabljenje uloge dogmatske religioznosti dovelo do nesumnjivog opadanja ukupnog procenta frigidnosti kod žena, ono je ipak, naizgled paradoksalno, povećalo neurotičnost žene i to u smislu njene psihološke, pa i fiziološke maskulinizacije, veće slobode u ispoljavanju agresivnosti prema muškarcu, što opet stvara nesumnjive smetnje u normalnom doživljavanju polnog odnosa, stvarajući tako uslove za povremenu ili delimičnu frigidnost.

Mada je frigidnost u nesumnjivoj zavisnosti od pomenutih socioloških faktora, čiji je pravi značaj i udeo u pojavljivanju raznolikih tipova frigidnosti ipak teško objektivno proceniti (pošto neki psihološki mehanizmi, o kojima će biti reči, pogoduju pojavi frigidnosti i izgleda da su stalno prisutni u svim uslovima primitivnog i civilizovanog života), mi ćemo se u daljem izlaganju zadržati na tri najčešća tipa frigidnih žena, za koje se može s pravom pretpostaviti da su postojali u prošlosti, sigurno postoje u sadašnjosti i bar za dva od ova tri tipa može se poverovati da će ih biti i u budućnosti.

Pođimo najpre od onoga tipa žene u čijem je formiranju možda najvećeg udela imalo patrijarhalno društvo sa nepromenjenim predstavama o seksualnom moralu i njegovim praktičnim primenama u porodičnom vaspitanju. Reč je o onom tipu frigidne žene koja, u telesnoj gradnji često infantilna i nedovoljno otporna prema raznim bolestima i traumama, u svome psihološkom profilu pokazuje izrazitu stidljivost, povučenost, zatvorenost u odnosu naspoljni svet ili još i hroničnu uplašenost. U ovakvih žena, u čijoj anamnezi često nalazimo da su imale surove očeve koji su ih i fizički mučili, a u čijim je fantazijama otkriveno da silovanje ima glavnu ulogu, mazohističke sklonosti bile su obično znatno izražene.

Preterano strogo moralno vaspitanje u kući, i tamo gde nije bilo fizičke grubosti, stvara niz moralnih prepreka za doživljavanje orgazma uz prisutnost jakog osećanja krivice, sve do svesnog prihvatanja frigiditeta kao kazne, ispaštanja i žrtve za neki drugi stvarno učinjeni ili umišljeni greh. Takve žene jednostavno osećaju da nemaju pravo na zadovoljstvo. Štaviše, doživljavanje orgazma kod njih se ponekad izjednačava sa predavanjem prostituciji.

Drugi, najčešći tip frigidne žene je onaj sa tzv. kompleksom Amazonke (po X. J. fon Šumanu). Ovaj tip žene, koji pokazuje nesvesnu težnju da egzistira nezavisno od muškarca, ili da ga samo koristi kao polnog partnera radi stvaranja dece, karakteriše se jakom identifikacijom ćerke sa majkom. Slično ćerkama mitskih Amazonki, ove žene su odrasle u porodicama u kojima je otac ili potpuno nedostajao ili se vrlo malo, ili nikako, nije brinuo o porodici. Pošto se dete u normalnim uslovima svoga razvoja identifikuje najpre sa majkom, ali onda postepeno i sve više i sa ocem, stvarajući tako, iz onoga što je nasleđem donelo na svet i onoga što je identifikacijom primilo od roditelja, jezgro svoga sopstvenog Ja, prirodno je očekivati neurotički poremećaj ovog razvoja (koji nalazi gotovo uvek svoj odraz i u polnom životu jedinke), kada nisu ispunjeni uslovi za normalan razvoj ličnosti.

Profesor Vladeta Jerotić: Samo ako posedujete ove sposobnosti i osobine, možete sebe nazvati zrelom ličnošću!

Konflikt kod ovih žena sa amazonskim kompleksom je u dubokom unutrašnjem sukobu između želje za ljubavlju i materinstvom (da bude kao majka) i neprijateljske agresije koja se penje često do mržnje prema muškarcu (da ne bude kao otac). Ovakav ambivalentan stav prinuđava je da izabere muškarca koga će primorati da bude samo instrument oplođenja sa izrazitom željom da njime vlada (otud sklonost prema femininim muškarcima), koju želju može da prenese i na sina koga nije želela da rodi (jer je očekivala ćerku). U stalnom sukobu između agresije i potrebe za ljubavlju, ovakav tip žene ne može seksualni akt da obavi sa zadovoljstvom.

Treći tip frigidne žene opterećen je tzv. Palas-Atina kompleksom (takođe po X. J. fon Šumanu). Ovaj tip reši da vodi više ili manje čitav život po ugledu na muškarca, da ostane, po mogućnosti, celog života devica, i da se tako odrekne i rađanja dece. Kao što je Palas-Atina, u grčkoj mitologiji, izašla direktno iz mudre glave svoga oca Zevsa, u punoj ratnoj opremi, sa ratnim poklikom na usnama, tako se ovaj tip žene, za razliku od prethodnog, karakteriše jakom identifikacijom sa ocem.

U ovakvim porodicama, u kojima majka predstavlja slabu stranu, nedovoljno se i rđavo brine za decu, usled neznanja ili, često, neurotične nespremnosti za ulogu majke, a otac predstavlja intelektualno i moralno dominantnu figuru (majka sa malo školske spreme, otac natprosečni intelektualac) ćerka će rano razviti konkurentsku ljubomoru u odnosu na majku. Preziraće je i potcenjivati, prezirući i potcenjujući istovremeno sve što je žensko, u prvom redu svoju seksualnost. Smatrajući jedino muški način života za vredan i dostojan življenja čoveka, takva ženska osoba rano će pokazivati strah pomešan sa gađenjem kako prema seksualnoj tako i prema materinskoj ulozi žene, kompenzujući se, često vrlo uspešno, u intelektualnoj oblasti i na ovaj način uspešno se približavajući i sve više izjednačavajući sa ocem. Od ovakvih žena, često sa muškobanjastim crtama, mogu kasnije da proiziđu vredni intelektualni stvaraoci koji će uvek tražiti društvo samo muškarca, naravno ne da bi se sa njima upuštale u ljubavne igre, pošto su, zbog svog jakog narcizma, nesposobne za bilo kakvo ljubavno predavanje, već da bi kroz intelektualne razgovore ojačale svoje muške crte.

Opisali smo tri najčešća tipa frigidnih žena ne uzimajući u obzir i neke druge tipove frigiditeta kao što su: osvetoljubiva žena koja nesvesno teži da učini muškarca impotentnim, ili žena previše erotski vezana uz oca koja je frigidna usled straha da će seksualnim uživanjem da zadovolji incestuoznu, dakle zabranjenu želju, itd.

Frigidnih žena, kao i impotentnih muškaraca bilo je uvek, bez obzira na sociološku strukturu društva, koja, kao što smo videli, nije ipak bez značaja. I jedan i drugi poremećaj izraz su ne samo dubokog poremećaja čitave ličnosti usled nepovoljnih spoljnih činilaca već i egzistencijalni izraz čovekove nedovršenosti, nesavršenosti kao i njegovog, uvek prisutnog, napora da celovitošću svoje ličnosti postigne onaj stepen zrelosti na kome ljubav kao najefikasniji lek oslobađa čoveka i takvih poremećaja.

(Iz knjige Vladete Jerotića "Čovek i njegov identitet")