Kako mi je bela majica skoro uništila brak: Koja je to borba bila, ljudi moji!

Nisam želela da dozvolim da me ta majica pobedi.

Stajala je na komodi u hodniku na drugom spratu naše kuće, odmah ispred spavaće sobe, danima. Mora da je postojao razlog zašto se našla tu. Možda je moj muž, Dag, hteo da je obuče jednog dana, pa se predomislio. Možda je žurio na posao i nije imao vremena da je vrati na mesto. Imamo dvoje male dece; jutra su uvek užurbana.

Zašto je završila u hodniku, na jedva sedam koraka od ormara u spavaćoj sobi, bila je misterija. Nije kao da se on inače presvlači u hodniku.

Posle nedelju dana, zgrabila sam majicu i odnela je u njegov ormar, ali sam bila toliko besna dok sam prelazila tih sedam koraka, zato što sam mu tako suštinski davala do znanja da ću skupljati za njim ako njegove stvari provedu dovoljno vremena onde gde im nije mesto.

Po čitav dan skupljam za našim sinovima, jedan je devetogodišnjak, a drugi ima sedam godina. Treba li da skupljam i za mužem?

Majica o kojoj se radi bila je bela polo, naizgled bezopasna. Prvo sam mislila da je smešno što majicu toliko dugo nije sklonio odatle. Da li je uopšte video? Ili se moj mozak igra sa mnom? Da li majica uopšte postoji?

Znala sam da ne bi trebalo da od komarca napravim slona. To su tačno one stvari koje mogu da unište brak. A ipak mi je smetalo.

Rekla sam majci.

“Tvoj muž je lekar”, odgovorila mi je. “On nema vremena da sklanja majice. Prosto ih skloni umesto njega.”

Rekla sam terapeutkinji.

“Ne morate da zvocate”, rekla mi je. “Samo pomenite u prolazu. Recite: Oh, ta majica je još uvek tamo.”

Nisam poslušala nijednu od njih dve. Umesto toga sam rešila da sprovedem eksperiment: neću skloniti majicu. Da vidimo koliko će njemu biti potrebno da je skloni. Svakog dana sam podsećala sebe da se tako zauzimam za neke principe. Nije bilo nazad.

Svaki brak funkcioniše na sebi svojstven način. Ja radim od kuće i obavljam većinu stvari koje obavljaju domaćice: perem veš, kuvam, brinem o deci. (Radim mnogo više od toga, ali shvatate o čemu govorim.) Dag radi puno radno vreme kao lekar i dežuran je svake treće noći i svakog drugog vikenda.

Kada je kod kuće, učestvuje u svemu mnogo više nego drugi muškarci koje poznajem. Iznosi đubre, prostire veš, uspavljuje dečake kad god može. (Radi mnogo više od toga, ali shvatate o čemu govorim.) Kao i drugi muževi, često u detalje prepričava šta je radio po kući i čeka svoju zlatnu zvezdicu.

Dag je divan muž i otac, ali se ovde nije radilo o podeli posla. Radilo se o tome da ja skupljam i čistim za njim. A ja to nisam želela da radim. Tako da se eksperiment nastavio. Majica će ostati u hodniku sve dok je on ne skloni. Bilo je kao igrica strategije, ali bez protivnika.

Svakog jutra sam obilazila majicu, tražeći nekakav trag. Da li se pomerila malo ulevo? Da li je Dag uzeo majicu, pomislivši da bi trebalo da je vrati u ormar, a potom se predomislio? Nekad bi mi se tako učinilo kad joj tek priđem, ali posle dužeg posmatranja ispostavljalo bi se da to nije slučaj. Majica se nije pomerila. Ni centimentar.

Da li je ta majica bila usamljena tamo u hodniku? Jesu li joj nedostajali njeni polo prijatelji u boji, u ormaru, koji su izlazili vikendima i petkom uveče? Ponekad mi se činilo da mi majica govori dok prolazim, da hoće da me namami. “Šta ti je teško”, govorila je, “da me uzmeš i vratiš kući?”.

“Ovo je tvoja kuća sada”, pomislila bih.

Prolazile su nedelje. Meseci. Nekim danima ne bih majicu ni primetila. Nekima bih pobesnela.

Počela sam da pričam drugaricama o tome. Njihovi saveti o tome šta bi trebalo da uradim bili su kao Roršahov tekst koji je otkrivao dinamiku svakog pojedinačnog braka kao zdravu i komunikativnu (“Da li si mu rekla da ti smeta?”) ili servilnu i potisnutu (“Samo je skloni. To je obična majica.”).

Šest meseci kasnije, majica je i dalje bila tamo, maltene se pridružila stalnoj postavci drgaocenih predmeta posloženih na komodi – fotografija moje majke sa našom decom, svećnjaci moje bake i bela polo majica mog muža.

Dag i ja smo za deset godina braka prošli mnogo toga. Kada sam prvi put ostala u drugom stanju, moja majka je kolabirala i hitno je otišla na operaciju srca. Noć pre operacije sam ridala, nisam mogla da udahnem od suza, ubeđena da će ona umreti, a Dag me je uveravao da će sve biti u redu i tako je i bilo.

Onda sam u 31. nedelji trudnoće dobila kontrakcije. Te noći kada sam primljena u bolnicu, lekar mi je ispričao šta sve može da pođe naopako zbog prevremenog porođaja, sve vreme gledajući u Daga. Dag mu je rekao da može da ide, a kad su se vrata za njim zatvorila, rekao mi je da će sve biti u redu, i bilo je. Rodila sam zdravog dečaka u 34. nedelji.

Kada je naš sin imao mesec dana, Dagov otac je saznao da ima rak mozga. Dag mi nije rekao da će sve biti u redu, i nije ni bilo. Otac mu je preminuo 15 meseci kasnije, u trenutku kada sam ja ušla u drugu trudnoću. Poslednja stvar koju je Dag rekao ocu bila je da sam ja trudna, svega pet nedelja.

U drugoj trudnoći ponovo sam dobila kontrakcije pre vremena, u 28. nedelji. U bolnici sam provela tri nedelje, daleko od muža i dvogodišnjeg sina, sve vreme u strahu za život koji nosim u sebi. Bilo je skoro izvesno da će biti gluv i slep, ako uopšte preživi. Ipak, u 31. nedelji rodila sam još jednog zdravog dečaka kome smo dali ime po mom svekru.

Preživeli smo ožiljke i tragedije i naš brak je zato bio snažniji.

Ali ta majica.

Znala sam da je to samo majica. Ipak, što je duže ostajala na toj komodi, rasla je u simbol nečeg većeg. Na kraju krajeva, odgajala sam dvojicu sinova i nisu smeli da odrastu misleći da je posao njihove majke da skuplja za svima u kući.

Morali da nauče da skupljaju za sobom. Morali su da nauče da sami raščiste svoj nered, mali ili veliki. Neću uvek biti tu da za njima sređujem, doslovno i figurativno.

Ponovo sam počela da primećujem majicu i zamišljam njene pokrete. Da li je Dag nekad uzme, pa je opet spusti na komodu? To bi bilo sumanuto. Ja sam je čak nekoliko puta uzela, danima kada bi me popuštala rešenost. Ali se povratim. Ne smem da dozvolim da majica pobedi.

A onda, jednog dana, majice više nije bilo. Nisam mogla da verujem rođenim očima.

“Sklonio si majicu”, rekla sam mužu te večeri, pomalo skeptično.

“Koju majicu?”, pitao me je.

“Onu u hodniku.”

“A, da”, rekao je, kao da to nije nikakva važna stvar. Kao da nisam razvila čitav odnos sa tom majicom. Kao da mi ništa nije značila.

“Hvala ti”, rekla sam.

“Ma ništa. Sklonio sam i one tvoje čarape iz predsoblja.”

“Koje čarape?”

Ispostavilo se da su to bile moje čarape za trening. Ili, preciznije, čarape koje sam planirala da obujem za trening, ali nisam. A umesto da ih ostavi tamo gde im nije mesto, moj muž ih je ljubazno sklonio umesto mene, zbog čega sam se osetila još luđe što sam od njegove glupe majice napravila takvu dramu.

U tome je stvar sa brakom. Obavezujemo se da ćemo biti zajedno u dobru i u zlu, u bogatstvu i siromaštvu, bolesti i zdravlju, misleći da su teški trenuci najveći test.

Ali šta ako je suprotno? Šta ako teški trenuci iz nas iznude ono najbolje i tada se fokusiramo na ono što je važno, a zona opasnosti je ono kad smo toliko samozadovoljni da možemo sebi da priuštimo da čitavih osam meseci dramimo zbog majice?

Osam meseci! Stvarno je ostavio da stoji tamo osam meseci. A isto sam, izgleda, uradila i ja.