Moja baka je bila glava bez jezika, žena koja trpi: Ono što je ona progutala, retko ko bi mogao!

Obzirom da su već na početku Drugog svetskog rata skoro sve muškarce u selu streljali Nemci, pa i bakinog tatu, ona i druga deca su morala da rade i obrađuju zemlju pomoću krave i pluga.

Baka se stresirala da je brat ne gađa busenom zemlje kad krava malo skrene i pokarabasi red koji obrađuju. Bili su deca, baka ni 6 godina, nedovoljno jaki da bi je kontrolisali. A i krava je krava, boli je dupe za red.

Svejedno su gladovali, jer im je skoro sva hrana oduzimana.

Pravili su obuću od gume sa starih točkova. Nije bila dovoljno savitljiva i anatomski prilagođena, te su hodali s ranama po nogama.

U trenucima odmora, sedeli su u dvorištu i trebili jedni drugima krastave glave. Kaže baka da ih nije bilo sramota da to javno rade, jer su svi bili vašljivi.

Sat nisu imali, pa su se orijentisali po bioritmu, mesecu i suncu da stignu na vreme na voz ili završe druge obaveze.

Posle rata, glad se nastavila. Ako je neko imao svinju, morao je da je davi kad sazna da je ocinkaren, da mu ne bi oduzeli. Davi, umesto da zakolje, da ne bi skičala i čula se. Svi gresi tog tipa su upisivani kao kaznene crvene crtice u nekakve kartone. Prababa je imala 4 crtice. Cinkarilo se dosta.

Prababa, kao mlada udovica, je imala udvarača ali je na najozbiljnijeg njena ćerka, tj babina sestra, “digla sekiru da ga zaplaši”, znajući da će u slučaju preudaje ostati sami. Muškarci su tada ženili udovice pod uslovom da ostave decu iz prvog braka.

Prababa je, posle incidenta sa sekirom, oterala udvarača i nikada se nije ponovo udala.

Baka nije znala šta je menstruacija i krila je prvih 6 meseci. Sekla je staru odeću na parčad i koristila kao uloške. Prala i sušila na skrivenom mestu. Kad je prababa otkrila, nije joj ništa objasnila.

Saznala je samo kako da napravi “pravi uložak” zašivanjem nekih pantljika na naslagane krpice. Izgledao je kao post-apokaliptična verzija današnjih tangi.

Sve oko menstruacije je bilo jako nezgodno jer je često curilo sa strane, a i kasnije sa vatom je bio problem, pa i ne čudi što je u praksu ušla “pošteda” na fizičkom.

Majka ju je udala sa 16-17 godina za čoveka kog nije poznavala. Sestru takođe. Obe su u to vreme imale simpatije.

Sestrina simpatija, neki Paja, došao je da je otme na dan prosidbe. Pravio je buku kolima ispred kuće da bi čula, ali su je sprečili da izađe, prosilac je već bio tu. Pošto je prosilac igrom slučaja bio dobrica i miran tip, Paja nije uspeo čak ni tuču da napravi kad je upao u kuću.

Nekoliko decenija kasnije, naša rođaka ga je srela u bolnici, ležao je sa odsečenom nogom jer je bio šećeraš ili nešto. Kad je saznao ko je, sa suzama u očima joj je rekao da je njenu tetku užasno voleo.

Obe babe su bile prelepe, ali u lutriji ugovorenih brakova, moja je izvukla deblji kraj. Deda je bio izuzetno patrijarhalan i prek a baka naučena da trpi, radi i povlađuje. Nije jela kad i svi ostali, nije pričala kad on priča. Glava bez jezika.

Rodila mu je tri ćerke, tako da ga je tu prilično izneverila. Treća ćerka je mesecima bila bezimena i nekrštena jer je bio besan.

Kasnije je omekšao na unučiće. Ne znam šta mu je kvrcnulo u glavi. Voleli smo ga. Učio nas je da pecamo, igramo šah, vodio na jezero da se kupamo u naduvanoj traktorskoj gumi i punio čamac u dvorištu umesto bazena. Gledali smo ga kako gaji pčele, kolje svinje, obrađje zemlju, zapoveda i štedi. Govorio je da skuplja pare da nas vodi na Havaje kad god nije hteo da da pare za bombone.

Baka mu je uvek bila verna senka i poštovala ga zato što je vredan, pošten i “nije sokačario i pio kao ostali”.

Ipak me je jednom krišom posavetovala da se nikad ne udam i da imam svoj dinar.

Nikada nije mogla nigde da ide bez njega a pogotovo ne na duže od dan jer je imala piliće koje je morala da nahrani svako jutro. Deda nije mogao da se žrtvuje i odmeni je, jer “to nije njegov posao”.

Pilići su bili oružje manipulacije.

Oduvek je želela da vidi more i htela sam da je vodim ali je govorila da “ne može zbog pilića”.

Par dana pred smrt joj je rekao da ih sve pokolje, kako bi mogla da bude pored njega u bolnici.

Posle njegove smrti, ušteđevinu je podelila deci i potrošila na renoviranje i proširenje kuće. U novom kupatilu je prvih par dana oduševljeno pila kafu jer joj je “ko iz bajke”.

Prvi put je slobodno raspolagala parama sa sedamdeset i kusur godina.