Voleli su se do bola, njegovo neverstvo nije oprostila: Neverovatna ljubavna priča Marine Abramović i Ulaja! (FOTO)

Njihove preokupacije su posebno vidljive u čuvenim Radovima povezanosti (Relation Works) iz 1976, gde su tokom sat vremena neprekidno trčali jedno ka drugom i sudarali se. Drugi značajni radovi iz tog perioda su Udisanje/Izdisanje (Breathing in/Breathing out), u kome bi spojili usta i međusobno udisali dah onog drugog sve dok ne bi izgubili svest zbog ugljen dioksida, kao i Imponderabilia (1977), gde su potpuno goli stajali na ulazu u galeriju tako da su posetioci morali da se provlače između njih kako bi ušli. AAA AAA iz 1978. i Energija odmora (Rest Energy) iz 1980. su takođe privukli veliku pažnju.

Abramović i Ulaj su se sreli 1975. Više od deset godina živeli su u Citroënovom kombiju, postepeno sve više spajajući lične živote i umetničko stvaralaštvo. - Kad počnu da žive zajedno, neki parovi kupuju lonce i tiganje. Ulaj i ja smo počeli da planiramo kako da zajednički stvaramo umetnost - rekla je Marina kasnije. Njihovi gotovo simbiotski performansi koji su se vrteli oko istraživanja granice između sebe i drugog, u kojima su se i ljubili i udarali, vrištali jedno drugom u lice, preplitali kose u zajedničke pletenice, nepomičnmo sedeli u tišini zureći jedno u drugo sve dok jedno ne odustane, ili oni gde ju je gađao lukom i strelom, obeležili su svet umetnosti.

Nakon godina napete i u mnogo čemu eksplozivne veze, u aprilu 1988. Abramović i Ulaj odlučuju se na spektakularno spiritualno putovanje koje će predstavljati prikladan završetak mističnog i moćnog odnosa. U beskomromisnom performansu nazvanom Šetnja Velikim zidom (The Great Wall Walk), pešačili su Kineskim zidom, krenuvši sa suprotnih, 5995 kilometara udaljenih strana, i sreli se u sredini.

Marina se seća putovanja kao neverovatnog fizičkog i duhovnog iskustva. Performans, prvobitno zamišljen kao Ljubavnici (The Lovers), planirali su godinama. Ideja je bila da idu jedno ka drugom sa suprotnih krajeva zida i, kad se konačno susretnu, da se odmah venčaju. Ali trebalo je osam godina da od kineskih vlasti dobiju dozvolu za performans. Do trenutka kad su se okolnosti za put stekle, veza se raspala.

- Trebalo je da to bude velika romantična ideja, i za nas je bila moćna - rekla je Marina Abramović. Odlučili su se za Kineski zid jer je, po njenim rečima, to jedina ljudska građevina vidljiva iz svemira. Osećala je kako joj se telo usput menja. - Zid je meteorološka konstrukcija koja predstavlja Mlečni put na Zemlji. Energija koju osetite iz njega činila nam se savršenom da (od nje) načinimo umetničko delo. I bila je - bilo je bolno, bilo je teško, ali učinilo je da se stopim sa pejzažom.

I, tri meseca po polasku, par se konačno sreo 27. juna 1988, kraj budističkog hrama. - Nismo želeli da odustanemo. Želeli smo da prepešačimo zid, ali znali smo da moramo da se raziđemo - rekla je. Seća se susreta sa Ulayem nakon tromesečne samotne šetnje. - Prvo sam bila ljuta, potom tužna, a onda sam zaplakala. Zašto ljuta? Ulaj ju je tri dana čekao kod hrama. - Bila sam strašno ljuta jer je, konceptualno, trebalo da se sretnemo i venčamo gde god nas zid spoji. Nije me bilo briga koliko je mesto susreta lepo. Želela sam da budem radikalna sa radom. I to nije bilo sve. - A onda mi je rekao da je njegova prevoditeljka (prevodilac) trudna i da nosi njegovo dete. Pitao me je šta da radi. Rekla sam mu da treba da je venča. Tu, na zidu, zagrlili su se i pozdravili za mnogo vremena. Ako se ljubav slomi, pretvara se u mržnju, rekao je kasnije Ulaj. Mrzela me je.

Iako se ženio 3 puta, ona je zauzela najveće mesto u njegovom srcu: Ljubavna priča Pola i Linde Makartni! (FOTO)

Povratak fotografiji

Po raskidu duge veze, Ulaj se vratio fotografiji. Ovog puta, predmet njegovog interesovanja bio je položaj marginalizovanih pojedinaca u savremenom društvu. Reprezentativni primer novog pravca su Naknadne slike Berlina (Berlin Afterimages), nastale 1994-1995.

Tokom devedesetih, ponovo radeći sam, Ulaj je ostvario veoma konzistentan opus. Radovi iz ovog razdoblja uključuju polaroidne fotografije studijskih performansa, fotografije sa putovanja, kao i nekoliko foto eksperimenata nazvanih Fotogrami i Polagrami. Po okončanju ovih projekata, Ulaj je u potpunosti napustio pitanja samoidentiteta i usmerio se na istraživanje novih društvenih i tehnoloških tendencija. Njegov rad Obmana. Prigoda o umetnosti i psihijatriji (The Delusion. An Event about Art and Psychiatry), izveden u Holandiji 2002, primer je participativnog pristupa umetnika. Kurziv (Cursive) i Radikali (Radicals) iz 2000, i Džoni – ontološko u fotografskoj slici (Johnny – The Ontological in the Photographic Image) iz 2004, predstavljaju povratak ranijim nastojanjima da se realnost predstavi kao ekstremno (ne)objektivna. Isti princip je koristio u MI se pomaljamo (WE Emerge) iz 2004.

Njegovi noviji projekti, iz 2013, 2014. i 2015, odražavaju zabrinutost u pogledu potrošnje vode i različitih pitanja životne sredine. 2016. je izveo i novi performans, Nevidljivi suparnik (The Invisible Opponent), i to u Muzeju umetnosti i istorije u Ženevi, tačno 39 godina nakon što je na istom mestu imao svoj prvi performans sa Marinom Abramović.

Novi odnos sa Marinom

Ulaj i Marina Abramović su se ponovo sreli 2011, tokom njenog već legendarnog performansa Umetnik je prisutan (The Artist is Present) u Muzeju moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku. Tokom performansa, Marina je sedela, čekajući posetioca za posetiocem koji bi seo nasuprot nje i neograničeno vreme je gledao u oči. Performans je u suštini bio solo verzija njihovog ranijeg zajedničkog rada Prelazak noćnog mora (Nightsea Crossing), koji su izvodili od 1981. do 1987. i u kome su satima sedeli bez reči gledajući jedno drugo.

- Prelazak noćnog mora bio je početak kraja za nas - priznala je kasnije. Tokom jednog performansa, Ulaj nije mogao da parira njenoj izdržljivosti, i otišao je. Nastavila je da sedi nakon što je on odustao, posmatrajući praznu stolicu.

U jednom trenutku tokom izvođenja Umetnika, podigavši pogled, opazila je da gleda u oči nekadašnjem partneru. Taj trenutak je zabeležen na videu, i ima gotovo 18 miliona pregleda na Jutjubu, najvećim delom zbog njene izuzetno emotivne reakcije, praćene očima punim suza i pružanjem ruku Ulayu. Manje je poznato da su se, po njenom priznanju, oni sreli i porazgovarali jutro pre otvaranja, ali uprkos tome, njena reakcija na njegovo prisustvo bila je duboko lična.

Najbizarnija ljubavna priča ikada: Dali i Gala su bili genijalni ludaci u svojoj bajci!

Sva sentimentalnost je, međutim, ubrzo razvejana kada je 2015. Ulaj pokrenuo parnicu protiv bivše ljubavi. Tvrdio je da je prekršila ugovor vezan za zajedničke radove i njihovu prodaju. Holandski sud je naložio Marini da Ulaju isplati tantijeme u iznosu od 250.000 evra, kao i sudske troškove od 23.000 evra, uz obavezu da kao autore zajedničkih radova u periodu između 1976. i 1980. navodi Ulaj/Abramović, a između 1981. i 1988. Abramović/Ulaj.

Samo dve godine potom, u intervjuu povodom Marinine prve velike retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti Louisiana kraj Kopenhagena, par je izjavio da su prevazišli svoja neslaganja i da im je odnos ponovo miran. - Sav gnev i mržnja su iza nas - rekla je Marina Abramović. - Razmišljam o životu koji je iznedrio zaista divan opus koji smo ostavili za sobom, i to je ono istinski bitno.

Ljubavna priča kao iz filma: Rade Šerbedžija i Lenka Udovički proslavili 28 godina braka! (FOTO)

Projekat Kancer

Ulaj se 2009. seli iz Amserdama u Ljubljanu. U to doba je imao ideju o filmu posvećenom njegovoj karijeri, na kom je i otpočeo rad. Ali, kad mu je dijagnostikovan kancer, to je umnogome poremetilo i izmenilo planove, kao i temu filma.

Najraniji kadrovi ostvarenja snimljeni su novembra 2011. na ljubljanskom Institutu za onkologiju, gde je podvrgavan hemoterapiji. Tretmani su bili uspešni i Ulajevo zdravlje se popravilo. Sa oporavkom, odlučio je da putuje i poseti prijatelje širom sveta, u onom što je nazvao oproštajnim putovanjem. Kamera ga je pratila do Berlina, gde je prisustvovao premijeri filma Marine Abramović, preko Njujorka i nazad u Evropu, do voljenog Amsterdama.

Ulay je posmatrao svoju bolest kao najizazovniji projekat života, zbog čega je i nazvao film Projekat Kancer (Project Cancer). Film, koji je režirao slovenački reditelj Damjan Kozole, završen je 2013.

Ulajevi radovi, kako solo tako i oni nastali sa Marinom Abramović, bili su i jesu deo postavki bezbrojnih muzeja i galerija. Njegove najpoznatije predstave i izložbe održavale su se u eminentnim institucijama, poput muzeja Stedelijk u Amsterdamu, centra Pompidou u Parizu i muzeja MOMA u Njujorku. Iako je više od četiri decenije živeo u Amsterdamu, Ulaj je učestvovao i u izazovnim, dugim umetničkim projektima u Indiji, Australiji i Kini, a radio je i kao profesor performansa i novih medija u Karlsruheu u Nemačkoj.

Ulaj je umro u Ljubljani, 2. marta ove godine, posle dugogodišnje bitke sa rakom limfnih žlezda. - Sa velikom žalošću sam saznala za smrt svog prijatelja i nekadašnjeg partnera Ulaja - rekla je Marina Abramović. - Bio je izuzetan umetnik i ljudsko biće koje će duboko nedostajati svakom ko ga je znao.

- Bio je neuporediv. Najuticajniji i najdarežljiviji umetnik koga znam, najljubaznije, najnesebičnije, najetičnije, najelegantnije, najdosetljivije, najneverovatnije ljudsko biće - napisala je na Instagramu Mitra Korasheh, njegova galeristkinja iz Njujorka.

Smelim radovima sa Marinom Abramović, koji bez zazora preispituju rodne uloge, kao i eksperimentalnim delima sa polaroidnim fotografijama i drugim solo radovima usmerenim na pitanja samoanalize, Ulaj je od ranih sedamdesetih ispitivao same granice tela i uma, postajući jedan od pionira i začetnika performansa i body arta, koji danas spadaju u najvažnije netradicionalne umetničke discipline. Njegov inovativni pristup, izuzetno cenjen zbog misteriozne, očaravajuće, skoro hipnotišuće atmosfere, i danas je u stanju je da istinski uzburka emocije. Dovoljno je samo da pogledate fotografije, i prići ćete bliže umetniku. Iako mrtav, on ostaje prisutan na svakoj od njih.