iskrena
Ispovest alkoholičarke kojoj se život promenio u 40-im: Plašila sam se da mi piće uništava mozak!
Jedna žena je otvoreno progovorila o paklu u koji ju je uvukao alkoholizam i kako se bori da se zauvek reši ovog poroka
Autor:
Jednog jesenskog dana 2018. godine probudila sam iscrpljena. Noć pre toga sam pila pivo s koleginicama i glasno govorila o nečemu što mi je jedna od njih poverila i o onom što mislim da bi trebalo da uradi.
"Volela bih da ti to nisam nikad rekla", viknula mi je povređena što sam otkrila njenu tajnu.
Nekoliko večeri pre toga, bila sam još i gora. Posle komemoracije zajedničkog prijatelja i nekoliko čaša martinija, besmisleno sam se svađala s našom domaćicom, bliskom prijateljicom.
Tog jutra sam samo sedela s jakom glavoboljom i bolovima u stomaku. Bio je to još jedan dan u nizu kad sam htela da zabijem glavu u jastuk i samo ostanem tako.
Više mi nije trebalo puno da osetim učinke alkohola. Uz koju čašicu noć mi se činila beskrajno zabavnom i volela sam sve ljude na svetu. Ipak, situacija bi nepredvidivo znala da ode u drugi smer. Tada bih vikala, provocirala, svađala se s ljudima. Jutros me pogodila misao, koja me je plašila.
Ne mogu više, odustajem.
Iako sam se decenijama suočavala sa alkoholizmom, nisam sebe smatrala alkoholičarkom. Istovremeno, pila sam minimalno dva (i to velika) pića dnevno u proseku. Plus, imala sam sređen život - muža, dete, ugledan posao. Prijatelje, kad nisu bili ljuti na mene. O.K., ponekad bih preterala. Ali bilo je lako da sebe vidim kao prosečnu ženu koja zna da se zabavlja.
Neverovatan izum naučnika: Ovo piće ne izaziva mamurluk! (VIDEO)
A ipak, još sam u kasnim tinejdžerskim godinama spoznala kako alkohol lako gasi moje inhibicije, čini me zabavnom, otvorenom i srećnom. Zbog alkohola sam postajala samouverena kakva sam želela biti, te bih razgovarala s ljudima kojima se inače nikad ne bih obratila. Rezultat toga je bilo i povremeno buđenje kraj nekog koga ne poznajem i sram zbog toga.
'Prokletstvo, zašto mi se ovaj tip sinoć činio simpatičnim?!'
Nazvala bih prijateljicu i rekla joj da'pogađa šta sam sinoć uradila', pretvarajući nelagodu u smešnu anegdotu. Ili bi pak ona nazvala mene i rekla mi 'Nensi, barmen te je sinoć izbacio iz bara. Nisi mogla da sediš na stolici'.
Alkohol mi je takođe bio lek, pila sam kako bih utišala teskobu i usamljenost. Pila sam, trebalo mi je dve godine da to shvatim, jer sam zapravo bolovala od depresije. Na kraju sam lečila depresiju, ali sam nastavila da pijem. Alkohol je bio moj ublaživač stresa, moj borac za stvarnost, prenositelj veštačke i prividne radosti.
Život mi se promenio u 40-im. Udala sam se, te sam sa suprugom usvojila našu voljenu ćerku, koja sada ima 17 godina. Radila sam od kuće i pripremala večeru, pijuckajući vino sa komšijom. Narednog jutra glavobolje su postajale sve gore. Kad bi pala noć, umesto da čitam ili družim se sa suprugom, srušila bih se u krevet.
Plašila sam se da mi alkohol uništava moždane ćelije. Čitala sam o tome kako žene teže podnose alkohol nego muškarci i to me brinulo.
Pre nekoliko godina, kako bih dokazala da imam kontrolu, smanjila sam alkohol na pet večeri u nedelji. Bilo mi je teško, kako da ne popijem nakon napornog dana?
Nisam mogla da izdržim dve uzastopne trezne noći. Postizanje toga bilo je poput vojne vežbe, ali osećala sam se kao heroj.
Pravi alkoholičari ne mogu da izdrže ni jedno veče bez pića, mislila sam. A ja sam mogla.
Šta to znači imati problem s alkoholom?
Odgovor je iznenađujuće neodređen. Alkoholizam nije stvarna dijagnoza. 1980. godine autoritativni Dijagnostički i statistički priručnik mentalnih poremećaja Američkog udruženja za psihijatriju utvrdio je dve različite klasifikacije: zloupotreba alkohola i zavisnost od alkohola.
U priručnik je 2013. uvedena kategorija poremećaja upotrebe alkohola, u rasponu od blagog do teškog, koji se ne temelji na tome koliko neko pije, već koliko od 11 bihevioralnih ili psiholoških simptoma ima.
U međuvremenu, centri za kontrolu i prevenciju bolesti imaju vlastite standarde, više usmerene na količinu konzumiranja alkohola. Sedam pića nedeljno ili manje smatra se sigurnim za žene, 14 ili manje za muškarce. Ali, smernice u međunarodnom pogledu na alkoholizam variraju, u zavisnosti od toga koliko se u pojedinoj kulturi pije.
Ukratko, ako se pitate pijete li previše, verovatno to činite. Napuštanje alkohola bila je jedna od najtežih stvari koje sam u životu napravila. U restoranima bih gledala flaše kao da su sveti gral, a nakon treninga čeznula sam za pivom. I koji je uopšte smisao u treznim druženjima?
Na kraju sam morala da pokušam, pijuckala sam bezalkoholno pivo, pa sam prešla na mineralnu dok bih razgovarala s ljudima koji su pijuckali alkohol.
U početku je to bilo strašno za mene, ali začuđujuće, moj mozak bez alkohola ipak je zaključio da ljudi mogu biti duhoviti, dirljivi ili zanimljivi.
Nisam se pridružila klubu lečenih alkoholičara, iako to ne isključujem. Tražila sam podršku od supruga, ćerke, prijatelja koje sam uvredila- i svi su bili začuđeni kak priznajem svoj problem.
Proždirala sam tuđe priče o alkoholizmu, gledala filmove i čitala knjige na tu temu, ali ono što me je zaista držalo bila je neverovatna razlika između pijenja i ne pijenja. Nisam shvatila stepen do kojeg je osećaj sramote podmuklo ušao u moj život.
Što sam duže apstinirala, to sam se bolje osećala kako se alkohol prelio u moj brak, posao, roditeljstvo, prijateljstva. Izgledam mlađe. Imam više strpljenja. Glavobolje su nestale. Imam više energije. Bolji sam čovek. Srećnija sam.
Danas mogu sebi dati etiketu alkoholičara, imala sam umeren poremećaj upotrebe alkohola, 'hroničnu recidivirajuću bolest mozga' označenu gubitkom kontrole nad alkoholom. Pretpostavljam da mnogi, poput mene, piju dovoljno umereno da ne vide kako imaju problem.
Ostajanje treznom i danas mi je izazov. Ali, borim se.