Nisam dugo posetila baku i loše se osećam zbog toga: U njenim očima izgleda kao da je ostavljena tamo da umre!

Nisam već dugo posetila svoju baku i mogla bih se izvlačiti na to da njen starački dom nije u mom gradu i da mi je daleko i da nemam vremena, ali tada bih slagala samo sebe.

Dok smo pričale telefonom, spomenula sam kako ću doći za dva dana, a ona mi je skrušeno rekla kako je to veseli jer je sama tamo i nesrećna je. Ne posećujemo je dovoljno, niko od nas, najmanje ja, a kad je i posete onda viču, prebacuju i ljute se na njene životne odluke zbog kojih je tu.

U njenim očima izgleda kao da je ostavljena da umre tamo, a to nije daleko od istine, to je više kao javna tajna koja se ne govori naglas, jer stvari koje se nisu izrekle znači da se i ne događaju. Znamo to i ja i cela moja porodica, znaju moji otac i majka kad pričaju o dobrobiti naše neuke babe seljanke koja ne zna što je najbolje za nju, pa opet iznova traži dopuštenje kako bi se vratila svome domu, onom istom u kom je živela ceo život, i jednako kao i što danas traži dopuštenje da se vrati tamo, tako je i tada, davno, godinama i oduvek tražila dopuštenje za svaku svoju izgovorenu reč i delo.

Moja baba, neuka seljanka, ne zna puno. Ona ne zna zemlje Europe, ali zna za Nemačku, ona ne zna množiti, ali zna "ukrasti na pazaru", ona ne zna velike, pretenciozne reči kojim bi pokazala da nas voli, ali zna sakriti 2000 dinara od svoje male penzije koju deda nadgleda kako bi dala meni i ostalim svojim unucima.

Moja baba, stara neuka seljanka ima naborane ruke od celoživotnog rada i ne može dati otisak prsta za ličnu kartu. Moja baba nema pravo na razmišljanje i nema pravo na glas, jer je ona stara, neuka seljanka i njeno mišljenje niko ne želi čuti, često zna da sedi u malom uglu kuhinje kada mi jedemo za stolom, jer ona ne želi sesti sa nama, jer je naučena da jede posle svih drugih, one ostatke od ručka koje je ona skuvala.

Ponekad bih je uhvatila kako plače i tada, u tim trenucima kada bi mi pokazala svoju plahu, mekanu stranu, bi mi napomenila kako je ceo njen život nemaština i tišina koju prekinu koja psovka i rečenica u kojoj joj objasne kako treba ćuteti jer sve što ona kaže je glupo i nepotrebno. Ona je ta koja ima zakonsko pravo u državi na glas, ali ne i u svojoj kući, a nekada davno kad je još bila mlada i neiskusna i kad je još sanjala bi je pokojom vratili na njeno radno mesto "neuke domaćice i seljanke".

Danas je moja baba stara i mršava, njeno je lice naborano i žuto, njenih zuba više nema i menja ih proteza koju drži u čaši, a nekada davno je to bilo mlado lice, zelenih očiju, duge crne kose zavezano u pletenice koje joj je sestra odsekla na spavanju kako ne bi bila lepša od nje.

I tada je moja baba imala snove o svome glasu i o skladnoj porodici sa kojom će se smarati u svojim starim danima i čekati da joj smrt pokuca na vrata njenog srećnog doma, a umesto toga je čeka pred vratima malog, jadnog staračkog doma. Ona danas iščekuje smrt i veseli joj se kao nagradi za životno delo.

Ponekad je krenem tešiti kako nije sve crno, ona me preduhitri pitanjem kakav je to život koji ona živi? Živi li ona uopšte? A ja se tada zapitam je li ikad ona živela život dostojan tog imena? I onda je iz poštovanja prema njoj prestanem tešiti i samo je zagrlim.

Pozdravimo se na vratima staračkog doma kojeg zaključaju nakon što izađem, a baba me gleda sa prozora kako odlazim na bus i pita se kada će umreti i hoće li biti manje bolno od njenog života i hoće li joj neko na onoj strani dati odgovore zašto?

Pitam se hoće li ona sebi ikada dati odgovore na pitanja zašto je ostala i zašto se odlučila na taj život kad je toliko puta mogla otići negde gde će imati glasa, ali je izabrala da ćuti i danas čeka smrt u malom staračkom domu koji se zaključava kad mi odlazimo i ostavljamo nju i mnoge druge same u malim sobama u kojima čekaju smrt kao poslednju stepenicu svog života.