Doktor Gabor Mate: Samo ovako se leči zavisnost!

Kanadski lekar Gabor Mate smatra da moramo da preispitamo vlastiti pristup prema lečenju zavisnika.

Stručnjak za zavisnost i autor bestselera poznat je po radu na očuvanju mentalnog zdravlja sa pacijentima koji zloupotrebljavaju narkotike u centru Vankuvera, oblasti sa najvećom koncentracijom upotrebe droga u Severnoj Americi. Njemu je 2018. godine za njegov rad dodeljen Kanadski red, najveća građanska počast ove zemlje.

U srži svih njegovih verovanja jeste ono da su sve zavisnosti ukorenjene u traumi: "Ukoliko čovek zna kako da prepozna koja je to trauma", kaže on.

Evo pet načina na koji prema doktoru Mateu mi ne razumemo ovaj problem – ispričano njegovim rečima.

"Ne lečimo pravi uzrok"

Ako želite da proučite šta to izaziva zavisnost, morate prvo da proučite kakve su koristi od zavisnosti: šta vam ona nudi?

Ljudi obično kažu: "Ublažava mi bol, omogućava mi bekstvo od stresa, pruža mi osećaj povezanosti, osećaj kontrole, osećaj smisla, osećaj da sam živ, uzbuđenje, živost…"

Drugim rečima, zavisnost je namirila neku osnovnu ljudsku potrebu koja inače nije namirena u životu dotične osobe.

Sva ova stanja – odsustvo povezanosti, osećaj izolovanosti ili previše stresa u životu – proizvode emotivni bol.

I zato moja mantra o zavisnosti nije: "Otkud zavisnost?", već: "Otkud bol?"

Kad pogledate populacije zavisnika, vidite da što su više nedaća imali u detinjstvu, eksponencijalno je veći rizik od zavisnosti.

I zato je zavisnost uvek ukorenjena u traumi i nedaćama iz detinjstva – što ne znači da će svaka traumatizovana osoba postati zavisnik, ali znači da je svaki zavisnik bio traumatizovan.

Lečenje zavisnosti zahteva mnogo saosećanja, mnogo podrške, mnogo razumevanja – pre nego strogih posledica, kaznenih mera i izopštavanja.

Pomislili biste da ćemo se posle potpunog neuspeha većine modaliteta lečenja probuditi i zapitati: "Da li stvarno razumemo ovo stanje?"

Ali to se ne dešava prečesto u svetu medicine. Ne posmatramo njenu pravu prirodu kao reakciju na ljudsku patnju.

Ne pomažemo ljudima da se izbore sa svojim traumama i da ih razreše. Prosečan student medicine u Americi ne prisustvuje ni jednom jedinom predavanju o emocionalnoj traumi.

Uporno pitamo: "Šta nije u redu s tobom?" Umesto da pitamo: "Šta ti se to desilo?"

Zavisnost nije izbor

Drugi mit vezan za zavisnost je da je to izbor koji ljudi sami prave. Čitav pravni sistem zasnovan je na ideji da ljudi biraju da budu zavisnici i hajde onda da ih kaznimo zbog toga, da bismo odvratili druge od toga.

Niko koga poznajem nije se probudio jednog jutra i rekao: "Moja ambicija je da postanem zavisnik." Zavisnost nije izbor koji neko pravi, to je reakcija na emotivni bol. A niko svesno ne bira da ga nešto boli.

Zavisnost nije genetski nasledna

Jedan od velikih mitova o zavisnosti je da je ona genetski nasledna. Jeste, nasledna je u porodicama. Ali zašto je nasledna u porodicama? Ako sam ja alkoholičar i vičem i urlam na decu, pa onda ona porastu i utehu krenu da traže u alkoholu, da li sam im ja to preneo genetski?

Ili je to ponašanje koje su oni stekli zato što sam rekonstruisao neke od uslova u kojima sam i ja odrastao? Dakle, ukoliko je nešto nasledno u porodicama, to ne govori ništa o genetskom kauzalitetu.

Možda postoje genetske predispozicije, ali predispozicija nije isto što i predodređenost – to ne znači da ste genetski programirani da budete zavisni.

Zavisnost je rasprostranjena

Zavisnost je rasprostranjena i vrlo česta u našoj kulturi. Drugi mit je da je zavisnost ograničena na korisnike narkotika ili šačicu gubitnika u našem društvu. Ona je rasprostranjena i vrlo česta u našoj kulturi.

Kad pogledam ovo naše društvo, na skoro svakom koraku vidim mnoštvo zavisnosti, mnoštvo kompulzivnosti, i ne samo to, već vidim čitavu ekonomiju zasnovanu na udovoljavanju tim zavisnostima.

Možete da budete zavisni od praktično bilo čega – čak i od klasične muzike

Jednog dana sam na kompakt diskove potrošio 8.000 dolara, priznaje Mate.

Po mom mišljenju, zavisnost se manifestuje u bilo kom ponašanju u kom osoba nalazi privremeno zadovoljstvo ili olakšanje i stoga žudi za njim, ali trpi negativne posledice kao rezultat toga i ne odustaje od nje – ili ne može da odustane – uprkos tim negativnim posledicama. Ona može da uključuje droge, duvan i alkohol svih vrsta.

Može i da bude u vezi sa seksom, kockom, kupovinom, poslom, političkom moći, internet igrama… bukvalno bilo kakva aktivnost može da izazove zavisnost, u zavisnosti od vašeg odnosa prema njoj. Dok god postoji ta žudnja i olakšanje, sa dugoročnim negativnim posledicama i poteškoćama u odvikavanju – vi patite od zavisnosti.

Ja sam u životu imao dve velike zavisnosti. Jedna je bila posao, što znači da sam ignorisao vlastite potrebe i potrebe svoje porodice, da bih jurio za uspehom i zadovoljstvom koje sam sticao na poslu.

Zavisnost od posla poticala je od duboko ukorenjenog podsvesnog osećaja da nisam dovoljno dobar, da moram uporno da se dokazujem, kao i podsvesnog uverenja da nisam dopadljiv i željen.

I svet vas onda nagradi zato što ste radoholičar koji podnosi lične žrtve. Imao sam i zavisnost od kupovine, u mom slučaju – diskova klasične muzike.

Jednog dana sam na kompakt diskove potrošio 8.000 dolara.

Nisam bio zavistan od muzike, jeste, voleo sam muziku, ali sam postao zavistan od kupovine. Nije bilo bitno koliko setova simfonija bih imao od nekog kompozitora, morao sam da nabavim narednog, i narednog.

U zagrljaju potrošačke groznice, jednom sam ostavio jednu svoju pacijentkinju u trudovima i skoknuo do centra da kupim disk i propustio njen porođaj. Toliko je uticaja to na mene imalo.

Možete sada da pomislite da je to smešno – kako možete da poredite svoju zavisnost sa onom pacijenata navučenih na heroin?

Ali moji pacijenti koji su zavisni, kad sam im ispričao za ove svoje zavisnosti, uopšte se nisu smejali.

Zavrteli su glavama i rekli: "Da, doco, razumemo te, i ti si isti kao i svi mi ostali." Poenta je u tome da smo svi isti kao i svi mi ostali.