Nadežda znači nada, a nje je bilo mnogo u kući Mileve i Dimitrija Mite Petrovića u Čačku 11. oktobra 1873, kada im se rodila ćerka, prvo od devetoro dece. Ime kao da joj je odredilo i sudbinu, život je posvetila ostvarivanju naizgled nemogućih nada. U Srbiju je donela moderno slikarstvo, bujan i temperamentan impresionistički način slikanja, koji je sablaznio konzervativnu javnost, jednako kao i njeni vatreni govori o ženskim pravima i patriotizmu. Još neverovatnije su zvučale avanturističke priče o mladoj slikarki, koja se usudila da luta planinama južne Srbije, noseći hranu i lekove progonjenom narodu u zbegovima, ali i municiju za srpske komite.
Nadežda je bila pravi izdanak svoje obrazovane porodice, prožete progresivnim i nacionalnim idealima, i ljubavlju prema umetnosti. Prvi učitelj crtanja bio joj je otac Dimitrije Petrović, koji je slikarstvo učio od čuvenog Steve Todorovića, ali je ipak postao istoričar i poreski stručnjak. Kao dobrovoljac u srpsko-turskom ratu, od 1876. do 1878, oboleo je i po savetu lekara, sa porodicom se preselio u Kraljevo, pa u Beograd. Od 1884. godine Nadežda je živela u kući svog dede Hadži-Maksima Petrovića, koja je bila prava riznica umetničkih predmeta i ikona, ali i jedna od najznačajnijih privatnih biblioteka u Srbiji.
Lepa ćerka kneginje Jelisavete Karađorđević: Upoznajte Katarinu Oksenberg! (FOTO)
Rano je počela da uči slikarstvo, prvo u ateljeu Đorđa Krstića, a zatim u Srpskoj slikarskoj i crtačkoj školi Kirila Kutlika. Višu žensku školu završila je u Beogradu 1891, a posle položenog stručnog ispita postavljena je za nastavnicu slobodnoručnog crtanja. Međutim, nije želela da se na tome zaustavi i od 1898. godine odlazi na školovanje u Minhen u atelje Antona Ažbea. Slike iz tog perioda predstavila je 1900. na prvoj samostalnoj izložbi u Beogradu. Boje i emocije sa platna izazvale su buru u "čaršijskoj eliti".
"Zar posle rada na akademiji, zar posle dugog kretanja među radovima i starih i novih majstora, Gospođica ne nađe boljih i lepših uzora sebi i svojoj oduševljenoj mladosti do "impresionističke" radove, to bolesno i trulo shvatanje bolesnih i trulih mozgova", glasila je uvredljiva kritika u "Novoj Iskri".
Mlada slikarka je nastavila da radi po svome i vratila se u Nemačku na usavršavanje, ali je 1903. morala da dođe u Srbiju, jer je ministar prosvete odbio da joj produži boravak. Pravi razlog bilo je odbijanje njenog oca da napiše biografiju kraljice Drage, sa njenim izmišljenim, plemenitim poreklom.
Fatalna žena kraljica Draga: Tajna čuvana ceo vek! (FOTO)
Temperamentna Nadežda nije mogla da bude samo nastavnica crtanja, pa iste godine sa Delfom Ivanić osniva žensku, patriotsku organizaciju - Kolo srpskih sestara! U sali "Kolarca", 15. avgusta 1903, održan je najveći ženski miting toga doba, pred 3.000 žena mlada slikarka je 90 minuta držala govor koji je usijao atmosferu! Nadežda je postala sekretar Kola, ali ne kabinetski.
Posle propasti Ilindenskog ustanka sa Milicom Dobrić uputila se u Makedoniju da odnese humanitarnu pomoć Srbima u zbegovima, a pod maskom pratioca s njima je išao vojvoda Vojislav Tankosić. Doživljaje sa opasnog putovanja, zabeležila je u drami "Vojvoda Micko Porečki", gde je glavni lik vojvoda Micko Krstić. Delo nije objavljeno za njenog života i otkriveno je tek nedavno u zaostavštini.
Od 1904. se angažuje oko Prve jugoslovenske umetničke izložbe, osnivanja Lade i Prve jugoslovenske umetničke kolonije u Sićevu i Pirotu 1905. godine. Tokom 1910. i 1911. boravi i slika u Parizu, ali se vraća u Srbiju 1912, na prvi nagoveštaj rata.
Pakao Žarka Lauševića: Žalim prošlost, nadam se budućnosti! (VIDEO)
Umetnica ostavlja štafelaj i odlazi sa srpskom vojskom kao dobrovoljna bolničarka u Prvom i u Drugom balkanskom ratu. U svojim pismima je ostavila potresna svedočanstva o tim vremenima.
"Mi ovde živimo u neprekidnom jauku ranjenika, previjanju rana, pokliču naše junačke vojske, marševima njihovim, dočeku i ispraćanju njihovom na bojno polje, da ih otuda ranjene primamo i negujemo. Pa, ipak, sve ode sa oduševljenjem, a Turci gube bitke i naša pobeda je na pomolu. Naši vojnici mi izgledaju kao braća i njihovi uzvici: "Sestro, sestro!" istinski su i čine me ponositom što sam im u pomoći. Ranjenici stižu u transportima po pedeset i sedamdeset. Nadam se za dan-dva, da ću sa poljskom bolnicom krenuti ka Novom Pazaru... Kada smo prolazili kroz Kraljevo svečano su me dočekali mnogi očevi, prijatelji i đaci..."
U predahu na bojištima, Nadežda slika Prizren, Gračanicu, Kosovo polje, a na pozadini čuvenog dela "Vezirov most", zapisala je: "...kao jedina bolničarka, negovala 80 tifusnih bolesnika..."
Dok se 1914. godine u Italiji oporavljala od tifusa koji je preležala u Skoplju, otpočeo je Prvi svetski rat i ona se vraća na bojište kao dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije. O borbama na Mačkovom kamenu je potresno zabeležila:
Životna priča princa iz naroda: Evo zašto Norveška voli svog Hokona! (FOTO)
"Mi smo ovde imali za prvih šest dana nadčovečanske marševe iz Srema čak na Jagodnju planinu, a za četiri dana dolazak četiri hiljade ranjenika... Borbe su bile užasne i očajne s naše strane, a i otpor Austrijanaca dovodio je naše do besa. Pa posle šest dana uspeha i napredovanja preko Rožnja, Milutinovog groba, Miletina brda; gazeći preko jaruga i uvala i strmina preplavljenih našim ranjenicima i ranjenicima austrijskih Slovena, zaustavljamo se na Jagodnji, na koti 915 Brankovac, prema Mačkovom kamenu. Borbe vođene na tom položaju bile su više nego ogorčene, borbe do istrebljenja. Svi komandiri četa, komandiri bataljona, vodnici, pet komandanata puka, pet potpukovnika iz devetog, četvrtog prekobrojnog, četvrtog, prvog i drugog poziva i 64 oficira iz Osamnaestog puka, izginulo je i smrtno ranjeno, a vojnika upravo je ostalo na polovini iz sviju pukova. Ima jedinica koje su brojale od 450 na 120. Ranjenika smo imali 4.000, ja mišljah poludeću od jada i čuda .... imala sam nervnu krizu... Kada su nam odjednom doneli dvadeset oficira teško ranjenih, bejah skamenjena... Smestila sam ih u veliki šator ... otpočela sam očajno plakati, tako da su me siromasi oni sami tešili, a jedan od njih milujući me rukom po rukavu, sam se gušio u suzama govoreći mi: "Hrabro, gospođice Nadežda, daće Bog, istrajaćemo, pobedićemo, osvetiće nas oni koji tamo ostadoše". .... Gospode zar ne vidite, izginuste svi. Bože, što kazni ovako našu naciju."
Posle pobede srpske vojske u Cerskoj i Kolubarskoj bici 1915, Nadežda odlazi u Skoplje, gde se sklonila njena porodica. Rodbina je preklinje da se ne vraća na bojište, ali ona se vraća u svoju bolnicu u Valjevu koje je bilo "...velika kužnica, u kojoj se jedva zna ko je živ, ko je mrtav..." Pegavi tifus je kosio sve, a u martu 1915. obolela je i ona kao bolničarka. Umrla je posle sedam dana, 3. aprila. Za života, osim beskrajne zahvalnosti ratnika koji su je obožavali, nije doživela zaslužene počasti od tadašnje srpske elite, ni kao žena, ni kao umetnik.
Andrićeva inspiracija i ljubav: Milica Babić, žena koje nema (FOTO, VIDEO)
Porodični patriotizam
Nadeždin otac je tokom života sanjario o preporodu Srbije, osnovao sanitarnu službu u Čačku, koja je pružala hitnu pomoć deci i radila na zdravstvenom prosvećivanju naroda. Kada mu se rodila kćerka, predavao je crtanje u čačanskoj realnoj gimnaziji, a Nadežda je govorila da je svoje lice "češće nego u ogledalu, gledala na njegovim crtežima". Ljubav prema srpskom rodu usadila joj majka Mileva, učiteljica, koja je patriotsko vaspitanje stekla u kući svog ujaka Svetozara Miletića, gde je odrasla.
"Dok se školovala, ušla je u pokret Ujedinjene omladine srpske, pa je sa zanosima tog pokreta provela ceo svoj život, vodeći tim putem i celu porodicu našu", zapisala je Nadežda o majci.
Životna priča Olivere Katarine: Fatalna Srpkinja bacala muškarce na kolena! (FOTO, VIDEO)
