"Post nije dijeta, to je vreme pokajanja i molitve. To je kao neka pauza, stanica u našem sujetnom životu, kada se prema sebi odnosimo strožije. Pažljivije jedni prema drugima. To nikako nije banalna zamena svinjskih kotleta krompir-palačinkama. Slava Bogu da se o tome govori.
A pravoslavni roditelji među sobom raspravljaju još i o problemu dečijeg posta.
Kada post postaje vreme borbe s lošim navikama i sklonostima, borba, u kojoj se mogu naći čak i sedmogodišnja deca. U mnogim pravoslavnim porodicama u vreme posta ograničavaju gledanje filmova, odlazak na internet, kompjuterske igrice. Odlično je kada deca i tinejdžeri zajedno s roditeljima, uz pristanak i jedinomislije, istinski zajedno, kao jedan organizam žive životom Crkve. A to uključuje i dane posta.
Sveti Jovan Zlatousti kaže: "Kao što telesna hrana hrani telo, tako i post jača dušu".
Ali kako biva sa ograničenjima u hrani? Duhovni deo posta je neuporedivo važniji od prizemnog nejedenja mesa. Ali, ako su važni kvalitativni i duhovni deo posta, zar onda ograničenje u hrani postaje suvišno? Ne čini li se to zastarelim? Primitivnim farisejstvom, koje smo mi etiketirali?
Kada dođe do reči o postu dece, najčešće se uporedo pojavljuju dve teze:
1. Crkva je odredila post za odrasle, a ne za decu;
2. Post šteti zdravlju deteta.
Zašto treba da se posti sredom i petkom: Deca i porodica nemaju veze sa tim!
Da bismo saznali stav Crkve, potrebno je obratiti se učenju Svetih Otaca. A da bismo uvideli hoće li post škoditi zdravlju deteta, potrebno je znati, o kom se tačno detetu radi i od čega je ono bolesno, i uz to biti lekar, poželjno dobar, obrazovan i pun iskustva.
A evo šta o postu dece govori veliki vaseljenski učitelj i svetitelj Vasilije Veliki:
"Post čuva malu decu, ucelomudruje mlade, čini časnim starca, jer je sed, ukrašen postom, dostojniji poštovanja. Post je ukras koji najviše priliči ženama, uzda u cvetu mladosti, čuvar supružništva, vaspitač dece. Takve su usluge posta svakom pojedinačnom domu... Deca, kao cvetnice, da se orošavaju vodom posta".
I svetitelj Jovan Zlatousti opominje nas na stanovnike grada Ninive koji su, budući osuđeni na propast od Boga zbog svojih grehova, bili pomilovani zbog svoje spremnosti da se isprave i trodnevnog posta:
"Gorko je bilo đavolu, kada je video da se sva njegova vojska obratila Bogu i zarativši s demonima, kada su toj borbi pristupila i deca, žene, mladi zajedno s odraslima, kada su beslovesne životinje u vidu saboraca bile prisajedinjene vojničkom stroju. I video je đavo nov prizor: skot je učestvovao s ljudima u (dostizanju) pravednosti i postio radi spasenja domaćina."
Vidimo da, prema misli veliko crkvenog učitelja, ima svoj smisao, svoje značenje, ne samo post "male dece", već čak i post - zamislite samo - životinja.
Od ovih reči se tresu i sami đavoli: Molitva koja spašava kad se nađete u nevolji! (VIDEO)
Na drugom mestu, sveti Jovan Zlatousti posebno govori o postu dece:
"Čuli ste šta je kazao Joil: ženik neka iziđe iz svoje klijeti i nevesta iz ložnice svoje... Saberite starce i decu i koja sisaju (Joil 2.16)… Tako kako su svi odrasli muškarci ogorčili i prognevili Boga, tako neka, reče, umoljava Razgnevljenog uzrast koji još za greh ni ne zna."
I tako, za molitvu i post potpuno je neobavezan razvijen intelekt ili, naprotiv, pogruženost onoga ko posti u ozbiljne, "odrasle" grehe.
Pokazuje se da su post i molitva delovi života naše Crkve, cele Crkve, a ne samo određenih članova, koji su dostigli neki određeni uzrast. Post može doneti korist svima nama. I monasima, i mirjanima. I odraslima, i deci, i devojkama i starcima, i da, čak i maloj deci.
Kako će biti onome ko je bolestan - to je sigurno veoma individualno pitanje, ko to može sporiti? Teško oboleli ljudi se mogu naći i među 80-togodišnjim monahinjama, i među 30-togodišnjim muškarcima, i među petogodišnjom decom.
Ali da li je ispravno samouvereno tvrditi da ograničenja u primanju hrane životinjskog porekla po izboru, kao što pušenje ili alkohol, štete zdravlju malog deteta, starca ili mladića? Postoje lekari koji su uvereni u korist posta - čak i za malu decu.
Ovako je o koristi dečijeg posta govorila terapeut Natalija Tarasova u intervjuu portalu Pravoslavie.ru.
Katolkinja otišla na Ostrog da moli za zdravlje: Evo šta joj se tamo desilo!
Takođe i poznati moskovski pedijatar sa više od 50 godina radnog staža, kandidat medicinskih nauka A. M. Timofejeva u svojoj knjizi "Razgovori dečijeg doktora" piše:
"Postoji mišljenje da samo mesne namirnice mogu obezbediti sve neophodno za organizam koji raste i da ga nasite, da su mesni proizvodi korisni kako starim, tako i mladim, bolesnim i zdravim… A kako, uopšte, treba pravilno jesti? To je veoma ozbiljno pitanje. Potrebno je ne samo uzeti u obzir sastav sredine koja ga okružuje, već i klimu, geografski položaj, religiozne poglede svakog naroda. U Rusiji su uvek bili sa velikom zadrškom u prihvatanju mesne hrane. Jeli su kaše, povrće, bobičasto voće, pečurke. Nije li primereno vratiti se iskustvu minulih godina? Mnogo bolesti bilo bi moguće izbeći pravilnim organizovanjem ishrane.
Za decu je zdravo da imaju ne manje od dva vegetarijanska dana nedeljno, a drugim danima u toku meseca mesnih obroka ne bi smelo da bude više od jednog dnevno... Uverićete se da unutrašnji organi počinju normalno da rade, nestaće neprijatnosti poput nadutosti abdomena, podrigivanja, otežalosti u jetri, zatvori... Slična hrana čuva decu od mnogih hroničnih oboljenja digestivnog, plućnog i sistema srca i krvnih sudova i posebno od alergijskih stanja", rekla je doktorka.
A. M.Timofejeva govori o tome od kog uzrasta dete može da počne da posti:
"Za decu je korisno da im se ograniči masna hrana. To ne dovodi ni do malokrvnosti, niti do gubitka težine. U vreme posta moguće je potpuno mirno ukloniti meso već u tom uzrastu kada dete počinje da prelazi na takvu hranu. Nikada nisam videla da je nedostatak mesa doveo do malokrvnosti, ili gubitka težine. Ako deca u postu ne jedu masno - nestaje alergija! I olakšava se proces varenja. Ako dete ima više od dve godine i ima nekih alergijskih tegoba, njemu je onda prosto neophodno ukinuti meso, ali i mleko. Ribu možete davati. Ovde se treba posavetovati sa duhovnikom. Ako blagoslovi - lako ću da uklonim i ribu - to je samo na korist detetu."
Praštam, praštaj: Zašto danas svima treba da kažete ove dve reči!
Reči doktorke Timofejeve o postu bile su orijentir nekoliko pokoljenja moskovskih pravoslavnih mnogodetnih porodica, kod kojih je u postu, u frižideru bilo mrsne hrane. Samo dečiji kefir i neslani kolačići za obroke deci.Uostalom, razgovor nije o lekarima.
Reč je o tome je li to potpuni smisao dečijeg posta? Šta može da podari detetu, dečačiću, školarcu, mladome, tradicija periodičnog odricanja od upotrebe mesa i mleka?
Zapažanje prvo. Post kao navika.
Odrasla sam u porodici, u kojoj u postu, kao i uvek, prave jednu hranu za sve, to jest, u vreme posta mama je pravila samo posna jela. U velikim postovima u frižideru nije bilo mrsnog - osim dečije hrane. Tako je bilo i sa porodicama mojih drugova i drugarica. Takva je bila i porodica našeg duhovnika. Kao što ima dana slobodnih i radnih. Kao što ima leta, jeseni, zime i proleća. Tako i post - jednostavno postoji.
Naravno da je važno da post ne bude na silu. U našoj porodici svi poste. Ali ja svako od dece pitam: "Hoćeš li postiti ovaj post?" Naravno, postavivši ovo pitanje detetu koje živi u pravoslavnoj porodici, crkvenoj kulturi, koje živi u porodici gde nema šanse da se post ne posti - čvrsta namera deteta da posti već je "predodređena" svim ustrojstvom porodičnog života. Ali takvo postavljanje pitanja pokazuje da je post kao i sve drugo lični izbor svakoga.
Ništa drugo, već baš pristanak na post postaje za dete jedno od pokazatelja "odraslosti".
U našoj porodici, trogodišnji dečak dobija uveče šolju mleka i kašicu za doručak. A već petogodišnje dete strogo drži sve postove. Pritom, po svojoj želji. Uostalom, starija braća i sestre poste i roditelji, takođe, poste. Ja sam već veliki! - buni se petogodišnjak, kad mu predlažem da u sredu ili petak popije mleko koje je ostalo od mlađe sestre. Dobro, ja ne pritiskam, veliki, ako si veliki nemoj piti. Eto tako prihvatanje posta postaje jedan od pokazatelja "odraslosti".
Naučnici dokazali i dali recept: Postite ovako i obnovićete matične ćelije!
A još i sposobnost da se nečega odrekne, sposobnost da ne pojede, ne popije nešto, šta god mu se prohte - to je nesumnjivo znak odrastanja. Baš to, a ne izgled mobilnog telefona ili džeparac. Neka je to dečije uzdržanje, nezrelo, neka je podražavanje starijih - ali to je već uzdržanje.
Deca koja su se od detinjstva navikla da poste, lako će postiti i kasnije, u starosti, u mladosti, u odraslom dobu. Ako priviknemo na post šestogodišnje dete, nećemo morati da lupamo glavom kada mu sa dvanaest, petnaest godina predložimo da počne da posti.
Uzdržanje, post će postati neodvojivi deo njegovog života. Naravno, ako naše dete uopšte ostane u Crkvi.
Sveti Luka Vojno-Jasenecki kaže: "Ne umanjujte značaj posta, priučavajte postu decu od najranijeg uzrasta".
Zapažanje drugo. Post kao mogućnost plivanja uzvodno
Post školarca je posebna priča. U školskoj kuhinji za doručak i ručak uvek daju mrsan obrok. Ponekad bude riba, ali ne sredom i petkom, već ponedeljkom i četvrtkom. Čudno, ali je činjenica. Šaljući decu u školu, mi im savetujemo da ne probiraju, već da jedu sve, osim mesa.
Ali deca sama prave izbor. Ja sam se u detinjstvu strogo hranila, čak i bez ribe. Dvoje od moje dece su sami rešili da strogo poste ne samo kod kuće, već i u školi, i tako poste već nekoliko godina. Ne hvalim ih zbog toga, ali ih, naravno, i ne grdim. Jednostavno im dajem da ponesu sa sobom nešto od posne hrane.
A još jedno moje dete, školarac koji uči u istoj toj ustanovi i hrani se u toj istoj trpezariji, u postu u školi jede mlečne proizvode, a odbija samo meso. I u tom slučaju niti hvalim, niti grdim. Ni naglas, ni u sebi - nikako. Ne upoređujem to dete sa ostalim "posnicima". Svako pravi svoj izbor. Glavno i zadivljujuće je nešto drugo: deca koja su rasla u ritmu posta, u doba polaska u prvi razred spremna su da samostalno i slobodno biraju da se uzdrže od hrane.
I to nije domaći post, gde su uvek na stolu ukusna, omiljena i raznorazna posna jela. Ovde su pred tobom na tanjiru kuvani kupus i kobasica. I ti ćeš pojesti kupus sa hlebom, a kobasicu ćeš ponuditi nekome od drugara iz razreda. Ovo je već zaista uzdržanje. To je podvig za koji ni izbliza nije sposoban ni svaki odrastao čovek. To je već post. Pravi.
Šta se dešava kad postite dva puta nedeljno: Promene u mozgu i telu vredne svakog truda!
Ako dete ide u osnovnu školu i još posti - to se po pravilu primećuje. Svi jedu pljeskavice, a ti ne. Svi se hvataju za jogurt, a ti odlaziš u stranu. Svi jedu kolače, sladoled, i druge poslastice a ti se odričeš. Ne zato što ih ne voliš. Ne zato što je mama zabranila - mama nije ovde, ne vidi. Ti si jednostavno "verujući". A to su već "religiozna ubeđenja". Vidljiva, praktično opipljiva, za razliku od svakakvih neosnovanih deklarisanja.
Učila sam u raznim školama, završila sam svetski institut. I treba reći da deca više od drugih ljudi iz iste grupe ili razreda imaju poštovanja prema onima koji poste. Da, čak i u osnovnoj školi, deca su u stanju da uoče podvig odricanja od ukusne hrane, koja je u tanjiru, da procene podvig nekupovanja sladoleda onda kada za to ima novca. Proceniti, pri tom, ne znači onoga ko posti postaviti na nekakav pijedestal. Post toga ne uvodi odmah u kategoriju "jakih". Naprotiv, post izlazi van svih sistema ocenjivanja snage i slabosti. To je nešto neshavtljivo, čudno i drugačije.
Post i u svemu drugom pomaže da budemo drugačiji, da ne ličimo na ostale iz razreda: ne pušiti, čuvati celomudrenost...
U desetom razredu (2. razred srednje škole) sam se našla u novoj školi. Kada se saznalo da držim postove - svi, naravno, zaviruju u tvoj tanjir, kao i u tvoj lični život - novi drugari iz razreda, od kojih niko nije bio crkven, bili su zaprepašćeni. Glavni komedijaši su se, naravno, grohotom smejali. A kada su videli kako se sve to ostvaruje u životu, kada su videli da stvarno volim školske kobasice, ali da sredom i petkom obavezno nudim to kulinarsko čudo njima, večno gladnim - to su brzo uvideli. I još su pitali: A, jel’ ti već počeo post? I do kraja se niko više nije smejao. Svi su shvatili: postoje stvari koje ja sama sebi ne dozvoljavam. Ne iz straha, niti kukavičluka, ne zbog zavisnosti od roditelja, već u saglasnosti sa sopstvenim, posebnim pravilima.
Tako i ne čudi što sam, strogo posteći i dajući im viršlu i kobasicu, i u svemu ostalom bila drugačija. U njihovim očima sam bila verujuća i sa ubeđenjima. Znači da mi se praštalo i to što nisam ni probala cigarete i, što je još strašnije, da se ni sa kim nisam poljubila. Bilo mi je "dopušteno" da javno izjavljujem da su za mene odnosi pre braka neprihvatljivi. Reći da su me stvarno uvažavali kao i sve druge - ne, nije bilo tako. Meni je jednostavno bilo dozvoljeno da ne budem kao svi, nisu me ismevali, ponižavali, kao što obično rade sa "belim vranama".
Kad zlo snađe vas i vašu porodicu: Najkraća molitva na svetu može i planine da pomeri!
To je značilo i da nisam bila deo prvih žurki, nisu me zvali da sa njima popijem, nisu mi poveravali svoje tajne i ponekad me je to i bolelo. I mada su sa mnom komunicirali, neki me na svoj način čak i voleli, ponekad sam poželela da budem "kao i svi". Ali, ako si već krenuo tim putem, idi do kraja. Uostalom, problemi pravoslavne omladine su potpuno druga tema.
Sveti Pajsije Svetogorac: "Mladići koji se ne uzdržavaju, čak i na anđele gledaju plotski, kao žitelji Sodoma, koji su se udaljili od Boga".
Zapažanje treće. Post kao vid poslušanja.
Zašto postimo baš u sredu i petak, a ne u četvrtak i subotu? Zašto postimo od 27. novembra do 6. januara (novog kalendara), a ne od 25. novembra do 16. decembra? Zašto Veliki post traje baš sedam, a ne osam ili tri nedelje? Za to postoje razlozi. Sa njima je moguće i neophodno upoznati se, razmotriti ih, ali je najvažnije da nam je baš tako zapovedila Crkva.
Zašto post prepostavlja ograničavanja u hrani, a ne u odeći, snu, komunikaciji? Zašto ne jedemo meso i mleko, kada je zabrana slatkog i brašna, na primer, logičnija, korisnija i ozbiljnija? Zašto mi pravoslavni u postu ne koristimo baš proizvode životinjskog porekla? Za to postoje razlozi. Ali je ovde glavni razlog - naše poverenje, naša poslušnost Crkvi.
Sloboda je važna, kao i sloboda izbora, ali put do slobode vodi kroz poslušanje. I post je mogućnost da se naučimo da slušamo - da slušamo glas Pravoslavne Crkve.
Mi prosto ne primoravamo našu decu da ispunjavaju nekakav skup religijskih obreda: metanije, molitva pre jela, krstimo se, ispovest... Mi ne primoravamo uopšte, ni u kom slučaju, nikoga, osim sami sebe. Mi sami živimo život Crkve i privodimo njemu i svoju decu. Nije da ih prosto privodimo, već i sve što možemo objašnjavamo, učimo ih učenju Crkve, učimo zajedno sa njima, zajedno se trudimo da nađemo objašnjenje crkvenih običaja, tradicija, ustava. Nije samo "tako treba", već zašto baš tako treba, zbog čega će tačno tako biti bolje za nas. Ali "i tako treba" - takođe. I čak iako nismo našli objašnjenja, mi svejedno primamo to što nam predlaže Crkva. Prihvatamo, zato što verujemo.
Podmlađuje, uništava otrove i tumore: Šta se dešava u telu kad postite!
Držeći post i znajući da ga je ustanovila Crkva, deca se uče da drže ono što je Crkva ustanovila. Tako prosta, tako banalna, tako opipljiva stvar kao što je post, od detinjstva i mladosti nas uči da potčinimo svoj život, svoje želje, svoj frižider, čak i svoj tanjir... učenju Crkve. Ne živi kako ti se prohte, već kako Bog govori - takvu, čudesnu, rusku narodnu poslovicu donosi udžbenik prvog razreda programa "Škola Rusije" iz književne lektire.
Sveti Nikolaj Srpski: "Uvek sito telo obično pokazuje uvek gladnu dušu".
Zapažanje četvrto. Post kao nauka upravljanja sobom.
Uzdržanje - to je upravljanje samim sobom, to je kada se čovek "drži", kada prestaje da bude rob svojih želja, a postaje gospodin i upravitelj. O tome zanimljivo govori sveti Jovan Zlatousti:
"Upravnici su oni koji umeju da upravljaju sobom... Ko hoće da bude upravitelj doma i da njime dobro rukovodi, taj je dužan da, pre svega, ustroji svoju sopstvenu dušu jer je ona njemu najbliži dom... Ko je uspeo da ustroji svoju dušu i da u njoj jedno učini vladajućim, a drugo potčinjenim, taj će biti u stanju da upravlja i domom; ko domom, taj i gradom, a ko gradom, taj i vaseljenom."
Red u porodici, ustrojstvo države - sve počinje od sposobnosti svakoga da upravlja samim sobom. Čovek koji ume da upravlja sobom je car i samodržac u svojoj duši. U protivnom, kako kaže ruska poslovica, nastaje nešto strašno i, avaj, ponižavajuće: živimo bez "cara u glavi", kada demokratske mase naših želja upravljaju našom voljom, razumom, duhom.
Potčinjavanje svojih osećanja, svog jezika, svojih nastrojenja, želja - "caru u glavi" - i jeste uzdržanje. Kada čitamo dela svetog Jovana Zlatoustog, tada će česta reč "uzdržanje" u grčkom tekstu zvučati kao σωφροσύνης. Šta bukvalno znači "celomudrenost". Da, ispostavlja se da su celomudrenost, celovita mudrost (celostnaя mudrostь) i uzdržanje veoma bliski pojmovi.
Psalam 50, najmoćniji zapis u Bibliji: Od njega se tresu sve nečiste sile!
Naučiti dete uzdržanju je jedan od glavnih pedagoških zadataka, koje postavlja pred nas, roditelje, naš dragi i voljeni svetitelj, Jovan Zlatousti. Evo o čemu veliki vaseljenski učitelj i svetitelj predlaže roditeljima da razgovaraju sa decom:
"Od početka o uzdržanju (σωφροσύνης), ili pre svega o neopštenju sa nečastivcima... O razgovoru sa dobrima... O uzdržanju stomaka, o zadržavanju ruku, o negramzivosti, o tome da su novac i slava i sve slično - ništa."
Eto tako, u jednom redu: sposobnost upravljanja sobom u sferi polova, sposobnost formiranja i filtriranja svog kruga druženja, sposobnost upravljanja svojim želucem, upravljati svojim gnevom... Kraće, držati svoj život u redu, za uzdama.
Baš takvo uzdržanje, uzdržavanje u svim sferama života, upravljanje svim željama i osećanjima i jeste istnisko uzdržanje i istinska celomudrenost. Ali, primetimo, ovde ima svoje mesto i upravljanje svojim "stomakom".
A najinteresantnije je to da baš uzdržavanje u hrani može biti prvi stepenik na putu do sticanja iskustva u upravljanju samim sobom.
Tako u Traktatu o vaspitanju dece, Zlatousti predlaže razne metode da se dete nauči celomudrenosti, uzdržanju baš u životu polova. Jedno od tih sredstava je ovakvo:
"Neka tvoje dete nauči da posti, ako ne istrajno, a ono u krajnjoj meri dva puta nedeljno - u sredu i petak."
Pitamo se, otkud ovde celomudrenost? Ali kako će pomoći detetu to što ne jede određenim danima meso da se sačuva od bluda, te strasti mladalačkog uzrasta?
A pomoć može biti suštinska.
Želja da pojede, da pojede ukusno -jedna je od osnovnih i najjačih kod čoveka. I ako je dvanaestogodišnji dečak sposoban da upravlja svojim želucem, sposoban da ne pojede sardelu kad poželi, on će onda naučiti da upravlja i svojim željama, i sa četrnaest i šesnaest godina će mu biti lakše da nauči da upravlja i svojim drugim prirodnim i osnovnim željama. Ne znači da će biti lako, ali će biti lakše.
Hilandarski pasulj, najlepši recept sa Svete gore: Bez njega post ne može da prođe!
Eto prijelo mu se nešto ukusno za duručak. Prirodna, normalna, ljudska želja. Otvaramo frižider - a tamo čokoladni kolačić sa šlagom. Omiljeni! Pružiš k njemu ruku - tu je pitanje samom sebi: Sad je post? Avaj, sreda.
Znači, čekamo do sutra. Ili u školskoj kuhinji vruće piroške sa mesom. U džepu novca za dve takve. I automatski pitanje - a može li? Pa danas je utorak, znači da može! Da, kod onoga ko posti mnogo godina, to pitanje radi na automatskom principu. To pitanje mi svakog jutra postavlja moj šestogodišnji sin: A danas može mleko?. Sada je počeo i da se orijentiše u kalendaru, trči, gleda - koji je danas dan? Ima li oznake da je post?
To je veoma važno pitanje: može li želeti dalje ili ne može? Može li da se pojede to što se želi ili ne može? Taj odgovor se nalazi, ne u oblasti sopstvenih želja, mogućnostima i logičkom rasuđivanju svog Ja, mog novčanika, mog frižidera, već u oblasti, po mogućstvu i neophodno, nekog višeg, unutrašnjeg zakona.
Po toj shemi radi sistem upravljanja i drugim željama, osećanjima i nastojanjima. Sviđa mi se taj mladić. I ja se njemu sviđam. I eto, već smo poludeli od zaljubljenosti. Ali ima ono što se ne može raditi. Hoću da se predam baš ovom, obožavanom, zelenookom, odmah, bez ostatka... Može li? Može. Ali ne sad.
Uzdržanje u hrani i uči ovome ne može kada želim.
Kako nije ni banalno, površno, niti prozaično takvo poređenje... Ali meso i mleko nikako nisu zlo, to je dar Božiji, koji mi primamo s molitvom i blagodarnošću. Ali ne sada u Velikom postu, već posle Vaskršnje Liturgije i posle molitve i blagoslova trpeze. Tako i dragog čoveka možemo voleti celog, bez ostatka, i dušom i telom. Ali baš telom izričito samo posle Venčanja. Neka je želja silna, neka i on želi silno, ali još ne može. Čak i ako on ne želi tako i ode... Svejedno, ne može. I tome da ne može kada se hoće, i uči uzdržanje u hrani.
Starac Pajsije savetuje: Ako hoćeš da vaspitaš dete, drži se ovog pravila!
Uzdržanje u polnoj sferi, uzdržanje u gnevu, uzdržanje u rečima - to je stepen daleko ozbiljniji, od uzdržanja u hrani. I mnogi koji drže post u oblasti kroćenja želuca se nalaze u nekom protivljenju uzdržanju jezika, razdražljivosti... Ali opet uzdržanje u hrani kao primitivnije, može nas i našu decu pripremiti za više vidove uzdržanja. Najvažnije je shvatiti da ovo primitivno stomačno uzdržavanje jeste važna, ali odveć početnička etapa.
A bez te početne pripreme, bez te prve stepenice, mi bacamo svoju decu nenaoružanu, neuvežbanu i nepripremljenu na bojno polje sa strastima.
Naravno, ako deca nisu naučila da poste, ako sada ne poste i nikada ne budu postila u budućnosti, to nikako ne znači da će ogreznuti u sve strasti, da će obavezno biti robovi svojih želja. I naprotiv, ako poste od trogodišnjeg uzrasta i rastu u ocrkovljenoj porodici, to nikako ne garantuje da sa šesnaest godina neće postati narkomani, alkoholičari ili bludnici. Avaj, uopšte nema garancije!
Uz to, za dostojnu pripremu budućeg vojnika Hristovog, koga smo mi prizvani da vaspitavamo, naravno da je nedovoljno da prosto petkom ne jede meso. Ali, zbog toga post nije manje pedagog-pomoćnik po pitanju vaspitavanja naše dece. Post je od Crkve darovana nama i našoj deci "štaka" za prolazak uskog i komplikovanog puta do dveri Carstva Nebeskog.
Kao i svaki drugi lek, nekolicini ljudi post nije dozvoljen. Da bi postili, odredili meru i uslove za primanje ovog čudotvornog, vekovima proverenog leka, neophodno je posavetovati se sa lekarom - sveštenikom. Ali pre nego što prosto izbacimo iz svog života, iz života svoje porodice to lekovito, vaspitno-preventivno sredstvo, pre nego što ga odbacimo zato što nismo razumeli njegovo objašnjenje, zato što taj pedagoški lek ima već nekoliko hiljada godina - treba barem pokušati.
Šta ako neočekivano pomogne? Ako odjednom proradi?
(Ana Saprikina, pravoslavnaporodica.org.srb)
