U podne će gradonačelnica Bergena Trude Drevland presećati svečanu vrpcu u zabavištu moga sina i zvanično otvoriti nas Diznilend među brdima. Iako deca jurcaju po hiljadu kvadrata od juna, jutros su se vijorile zastave Norveške pred ulaznim vratima, piše novinarka i blogerka Svetlana Tanurdžić iz Novog Sada koja sada sa porodicom živi u Norveškoj.
"Nisam ni skockala misao. Čim mi je dadilja Kirsten spomenula hepening, upitah na kom kanalu će biti emitovana vest. Tišina. Neće dolaziti novinari. Banalna je to vest. Šta je hiljadu kvadrata kompletno opremljenih naspram zdravog razuma. Postideh se. Samo kod nas se za lopatu peska na izrovarenom asfaltu izlazilo na teren. Pa čopor novinara, fotoreportera, snimatelja oko tri grama mozga u mafijaškom odelu za cement koji građani finansiraju. Otvaranja vrtića prate se još od kamena temeljca. Ma od ideje. Pa deset godina do realizacije. I opet za naše novce…
O kasnijoj funkcionalnoj upotrebi i super smeštaju – ne treba ni govoriti . Iz ove perspektive i smešno je. A nije bilo tako. Svoj vrtić sam obožavala.
Neka vaše dete bude dobar čovek: Naučite ga ove četiri životne lekcije!
Išli smo jednom nedeljno u posetu drugom vrtiću. Po dvoje. U koloni. Igrali se do iznemoglosti u dvorištu i posle užine i posle spavanja. Postojala je, više kao pretnja, Mara sa varjačom “pekmezarom” za neposlušne, ali imali smo i slobodu, aktivnosti, čist vazduh, odličnu klopu. Kažu mi prijatelji da sada nije tako. Deca se ne izvode napolje. Hrana je užasna. Viršle, paštete, pomije, popare. Pojedini roditelji se pitaju. Jedna vaspitačica na grupetinu od 30 dece…
Norveška, generalno Skandinavija, u zabavištima nudi ugođaj sličan onom koji je i kod nas postojao pre 30, 40 godina. Nema to veze sa novcem, jer ga deca još ne kapiraju najbolje. Uspeh je u direktnoj vezi sa zdravim razumom. I tradicionalnim metodama koje su se pokazale odlično. Zašto ih menjati?! Nisam pedagog. Mama sam.Vrata našeg Valheim vrtića su otvorena za svu decu od 7.30 do 16.30 i roditelj odlučuje kada će dovesti dete i kada će doći po njega. Može kasnije, može ranije. Moj sin doručkuje kod kuće, pa stignemo do 9 u vrtić. U njegovoj jaslenoj grupi je devetoro dece, vaspitačica i tri dadilje. Svaka dadilja brine o troje, a vaspitačica je zadužena za kompletnu organizaciju aktivnosti. Od 9 do 11 klinci su na predstavi, u muzičkoj sobi ili u dvorištu. Sve igračke mogu se izneti napolje, iako u dvoristu već postoje ljuljaske, pesak, bicikli, penjalice i milion čudesa. Od 11 do 11.30 je obrok koji služi vrtić. Samo petkom je kuvana hrana, ostalim danima je pecivo, mlečni namazi, raženi, graham, ovseni hleb, kiselo mleko, mleko… Rotiraju i izmišljaju. Petkom je pravi ručak na meniju. Uglavnom služe ribu u milion varijacija.
Dobar roditelj se drži ova četiri principa vaspitanja: Rezultat je poslušno dete!
Najmlađa grupa u vrtiću spava, a već svi stariji od 3 godine ne spavaju više. Najmlađi spavaju napolju. Bez obzira na godišnje doba. Dadilja jedno po jedno dete upakuje u skafander i smesti u kolica. Zatim prekrije kolica mrežicom protiv insekata i voza ih do sna. Kolica parkira tik uz velike prozore prostorija njihove grupice, i ostavi ih jedno po jedno da spavaju koliko žele. Ovo je rutina cele godine. I kada pada kiša, i ako je hladno. Tada se umesto mrežice za insekte navuče kišni prekrivač za kolica, i obezbedi dodatno ćebence. Kažu da sva deca obožavaju ovu dremku. Čak i oni koji nisu navikli da spavaju u kolicima. Polako i zajedno. Bez drame.
Filozofija da nema boljeg sna od onog na svežem vazduhu negovala se i u Finskoj. Čak i na minus pet mame su ostavljale parkirana kolica ispred vrtića i puštale bebe da odspavaju na miru. Sve su bile dobro upakovane u skafandere. Ni jednoj nikada ništa nije falilo. Spavanje napolju se praktikuje sve do trenutka kada temperature padne ispod minus deset. Tada se spava unutra. Isto je i u Norveškoj.
Posle dremke, deca imaju različite aktivnosti. Zalivaju baštu, hrane žabu, brčkaju se u sobi za vodu, čitaju, pevaju, ili skaču u sobi sa loptama. Od 14.30 se služi sveze voće ili povrće koje deca ponesu i pogrickaju, a posle izlaze napolje i u dvorištu dočekuju roditelje. Pre polaska kući, svako dete je obavezno da vrati nekoliko igračaka na mesto. Grupice se izvode i u šetnje u blizini zabavišta, i u centar grada, do fjordova… Naravno, roditelj potpisuje saglasnost.
Na zidu su zalepljeni kolaži u obliku kućica i svako dete ima svoj. Na kolažima su slike mama, tata, baka i deka, kućnih ljubimaca… Onih kojima se dete raduje. Ako nastupi kriza, dadilje uz pomoć tih kolaža smiruju situaciju. Na svakoj stvarčici je napisano ime vlasnika. Ako se zagubi, sve je moguce pronaći u korpi izgubljeno-nađeno. Na ulazu su piši-briši table sa svim informacijama o vašem detetu za taj dan. Koliko je jelo a koliko spavalo. Dadilja roditelje obaveštava o svemu, a dodatno roditelji dobijaju mejl svakog petka sa planom aktivnosti za sledeću nedelju. Ne brane ni cucle, a ni pelene, dok dete samo ne odustane od njih. Ali ih vode i u starije grupe, pa po uzoru na velike, i oni sami usvajaju drugačije navike.
10 načina da ne razmazite dete: Pripremite ih za život!
Načuh u nekom razgovoru da naši vrtići više ne izvode decu napolje na igranjac. Da su pacovi zaposeli prošle godine jedan vrtić u Novom Sadu. Da ne postoje stepenice za, nedaj boze, beg od požara, a sve u lamperiji. Ma i da zovu roditelje da dođu po dete već posle dva sata, jer plače.
Sve se srozalo, ali zašto i deca trpe opšte ludilo. Nije moguće da nema bolje klope. Da nema love za jedan novi veliki vrtić?! Zar je moguće da jedna vaspitačica i dve asistentkinje vode grupu od 30 dece. Da roditelji pridikuju. Da su umorne i vaspitačice a i mame, od konstantne strepnje za sigurnost svog deteta dok mukotrpno riljaju za tužnih 200 - 300 evra.
Vrtić nije obaveza, već je dužnost svakog društva. I novac nema veze sa zdravim razumom kada je reč o deci u vrtićima. Njima samo ljubav, briga i posvećenost treba. Zašto im je i blato uskraćeno?! Pa blato je besplatno."
