Sami narod je jedini autohtoni narod koji živi na prostoru Skandinavije i najveća je i najsevernija autohtona grupa u EU. Često su u svetu poznati i kao Laponci, iako oni ne vole kada ih tako zovu, jer je to za njih uvredljiv naziv. Na staro-skandinavskom Lapp je značio komad odeće sašiven od raznih sitnih krpica.
Sápmi teritorija obuhvata delove Norveške, Finske, Švedske i jedan manji deo Rusije. Možemo mnogo toga naučiti od roditelja ovih naroda koji svoju decu spremaju za surovosti života.
Vekovima narod Sami koristi jedinstvenu filozofiju da svoju decu pripremi za opstanak u surovim uslovima. Oni žive od gajenja irvasa u severnoj Finskoj, Norveškoj i Švedskoj i otprilike u sve što rade odrasli uključena su i njihova deca.
Pritom, deca se ohrabruju da budu samostalna u svim sferama života. Ona imaju pravo da odlučuju kada će jesti ili ići na spavane kao i šta će obući, čak i na temperaturama od -30 stepeni. Jer kako ovi roditelji kažu – sve će im se samo kazati usput.
Mnogima ovakav stepen nezavisnosti može biti iznenađujuć. Misionari koji su posetili Arktik u 18. veku i kasnije pisali su u svojim dnevnicima kao im se činilo da ova deca mogu da rade šta god žele i da im nedostaje discipline.
Međutim, kako istraživanja sve više otkrivaju, Sami vaspitanje dece naizgled bez pravila ima svoju korisnu filozofiju. Vremenom je ovaj jedinstveni stil roditeljstva evoluirao da bi deca mogla da se nose sa ekstremnim izazovima života na Arktiku.
Jedan od vodećih principa je da se cela porodica se prilagođava svim zadacima koje treba da obavi. U tom okviru obaveza deca sama biraju i ne postoje neka fiksna zaduženja.
„Jedu kada su gladni i idu na spavanje kad god su umorni“, kaže Titi Valkeaja, majka šestoro dece starosti od 8 do 18 godina, koja je udajom prihvatila Sami način života.
Za nju fleksibilne navike spavanja od samog početka jesu najbolji način da se pomogne deci da se nose sa ekstremnim arktičkim godišnjim dobima. Zapravo, stanovnici Arktika uglavnom spavaju manje tokom leta i duže u mračoj, dugoj zimi, kada nivo melatonina, hormona sna, raste.
„Promena njihovog ritma spavanja dolazi prirodno sa sezonskim promenama. Nikada nisam morala da to forsiram jer smo imali sreće da živimo po uslovima naše dece“, kaže ona. „Deca učestvuju u poslu oko irvasa, a kada to ne rade, igraju se napolju pored tora. Pretpostavljam da im se ne spava kada ima toliko posla i žele da budu uključena.“
U leto, tokom vedrih arktičkih noći, normalno je da starija deca idu na pecanje sa prijateljima noću, a kući dolaze tek u ranim jutarnjim satima. Ta autonomija je u suprotnosti sa stilom roditeljstva u većini zemalja zapadnog sveta. Zanimljivo je pak da deca u Norveškoj, gde im roditelji daju dosta slobode, u poređenju sa Sami decom, kako govori jedna studija, nisu tako društveno nezavisna.
„Srž ovakvog vaspitanja u Sami narodu je da roditelji ne rade sve za decu“, kaže Rauni Aarela-Vihriala, vanredna profesorka pedagogije na Sami univerzitetu primenjenih nauka u Norveškoj, koja je i majka dvoje Sami dece.
Kako kaže, u zapadnom svetu se očekuje da roditelji deci postavljaju zadatke, a kod nje je akcija zasnovana na slobodi, bilo da se radi o promeni ciklusa spavanja, izboru hobija ili nečem drugom.
Druga profesorka u svom istraživačkom radu tvrdi da je glavni cilj vaspitanja Sami dece – pripremiti ih za život i razviti nezavisne pojedince koji mogu da prežive u datom okruženju, kao i pružiti deci samopoštovanje i polet za život i radost.
Ova deca uče da koriste oštre noževe, lože vatru i da se orijentišu u prirodi, veštine koje su neophodne za opstanak na Arktiku, ali koje imaju i društvenu dimenziju. Osim preživljavanja u prirodi, čovek mora i da se slaže sa različitim karakterima u različitim okruženjima.
„Sami dete odrasta uz svest da su svi ljudi različiti i da uvek treba biti inventivan. Rekla bih da je to veoma tolerantno“, objašnjava Rauni Aarela-Vihriala.
Danas ove drevne veštine vaspitavanja i dalje mogu biti korisne. Jedno istraživanje pokazuje da razvijanje veština za rešavanja problema i samoregulacije uz podršku brižne porodice može da podstakne otpornost kod dece, prenosi Zadovoljna.rs
Majka šestoro dece dodaje i ovo: „Ponekad vidim da neki ljudi misle da su moja deca lenja ako spavaju do kasno popodne, ali da li je to zaista problem? Možda je to samo problem društva u kom živimo.“
I dok je ponosna što njena deca već uveliko učestvuju u porodičnom radu, u krajnjoj liniji, čak i odluka da li će nastaviti da neguju nasleđe – ostaje njima.
„Naravno, lepa je pomisao da naša deca nastave da se bave čuvajem irvasa. Ali oni sami odlučuju. To treba da želite.“
