Nova kolumna Vedrane Rudan o novim generacijama, o našoj deci i unucima opet gađa pravo u centar. Koliko razgovaramo i zašto ne razgovaramo međusobno? Da li starije generacije mogu da podnesu nesreću i stres njihove dece?
"Gledam oko sebe život mladih žena i muškaraca. Svako od njih u džepu drži čarobnu pilulu, za ne daj bože. Taj ne daj, bože, treska ih svaki dan. Obični, mladi ljudi, ne mislim na mlade političare kriminalce ni navijače divljake, dakle ljudi koji u sebi imaju ljudskosti, lome se iz dana u dan.
Ubija ih rad na određeno vreme, prostakluk šefica i šefova, najmovi i krediti ih dave a oni moraju prolaziti goli kroz goli život. U kapitalizmu najgori kriminalci imaju pravo na milost. Običan čovek ima pravo samo na smrt bez milosti.
Ubijaju ih infarkti u četrdeset i petoj, zbog pritiska su na hitnoj jednom mesečno, ne pomažu ni lekovi ni droga koju gotovo svi dobijaju na recept....“Previše ste nervozni”, govori doktor koji ih možda vidi a možda i ne vidi.
Kako ih može videti kad mu dnevno kroz ambulantu prođe stotinu jadnika? Psihoterapeuti su prebukirani, čak i oni koji svoje savete u zlatu naplaćuju. Ni princezama nije lako. Danas sam na nekom portalu pročitala kako jedna od engleskih princeza vrišti u jastuk. Radi u galeriji, obavlja dužnosti u ime Krune, ima dva mala sina…
Zaprepastila sam se. I princeza vrišti? Kako tek vrište moja deca? Ne pitam ih jer bih se uznemirila pa doživjela infarkt ili moždani udar. Zato sa svojom decom i unukom govorim samo o… Ne razgovaramo. Ja ne želim slušati o njihovim bolestima kojima ih ubija kapitalizam, mene manje ubija kapitalizam, više bes. Dođe na isto.
Zato, kad ponekad skupa pijemo kafu, svako od nas gleda u svoj telefon i pun ljubavi ćuti. Nije li bolje ćutati nego jedni drugima otvarati rane? Ja im ne mogu pomoći," napisala je Vedrana, a čitavu kolumnu pročitajte ovde.
(Autor: Vedrana Rudan)
