Pablo Eskobar je čovek koji je obeležio istoriju Kolumbije kao jedan od najvećih počinilaca zločina. Čuveni narkobos bio je osnivač Medelinskog kartela, a zatim je uplovio i u političke vode. Paradoksalno, pored titule ozloglašenog kriminalca, nosio je i priznanje svojih naslednika da je, uprkos svim nedelima, bio brižan otac, te da ga je izjedala činjenica što im je od prvog dana dolaska na ovaj svet priredio život pun intriga, kao i nasleđe koje ih i danas progoni.
Pali kralj kolumbijske trgovine drogom ostavio je iza sebe porodicu, ženu i dvoje dece - sina Huana i ćerku Manuelu.
Huan Pablo Eskobar je odrastao kao sin zloglasnog narkobosa i on je jedini živi sin Pabla Eskobara. Rođen je 24. februara 1977. U životu bogatom i privilegovanim odrastajući na Eskobarovom luksuznom imanju "Napoles" imao je sve što dete može da poželi: bazene, kartinge, zoološki vrt pun egzotičnih divljih životinja, mehaničkog bika i sluge da se pobrinu za svaku potrebu. Bio je to način života, ne samo kupljen i plaćen krvoprolićem, već i odvojen od stvarnosti kako je njegov otac zaradio sve te pare.
„Bio je otac pun ljubavi“, priseća se Marokin. „Bilo bi lako pokušati se uklopiti i reći da je bio loš čovek, ali nije.
U maju 1981, Eskobar i njegova porodica uspeli su da odu u Sjedinjene Države na odmor. On još nije bio poznat kao kriminalac u SAD i putovao je neprimećeno pod svojim imenom. Obilazili su razna mesta, uključujući Vašington DC i Dizni svet na Floridi, gde se Marrokin seća kako je njegov otac uživao u parku kao dete.
„Naš porodični život još nije bio opterećen komplikacijama. To je bio jedini period čistog zadovoljstva i raskoši u kojem je moj otac uživao.”
Ali u avgustu 1984, stvarnost poslovanja njegovog oca je zašla i u porodičnu idilu. Eskobarovo lice se pojavljivalo u svim vestima kao idejni tvorac ubistva Rodriga Lare Bonilje, kolumbijskog ministra pravde, prvog političara koji mu se suprotstavio.
Život u bekstvu negativno je uticao na sedmogodišnjeg Huana Pabla Eskobara.
„Moj život je bio život zločinca. Patio sam isto kao da sam sam naručio sva ta ubistva.”
Vrativši se u Kolumbiju, Sebastijan Marokin je stekao obrazovanje o očevom poslu sa drogom. Sa osam godina, Eskobar je izložio sve različite vrste droga na sto i objasnio svom malom sinu kakve efekte svaka ima na korisnika. Sa devet godina, Marokin je posetio očeve fabrike kokaina. Obe ove akcije trebale su da ga ubede da se kloni trgovine drogom.
Dok Manuela, koja je rođena 1984. godine, u to vreme nije imala pojma o drugom životu svog oca kao najzloglasnijeg kolumbijskog narko-bosa, Huan Pablo je bio dovoljno star da primeti da se njegov otac ponašao čudno. Kaže da je njegov otac bio kao i svaki drugi otac, osim što Pablo Eskobar nije ustajao rano da bi otišao na posao.
Ljudi koji su poznavali Huana Pabla kao dete, kada je njegov otac zarađivao čak 50 do 70 miliona dolara dnevno, kažu da ga nikada nisu videli da dvaput nosi istu odeću. Međutim, život Eskobarovih se u trenutku promenio iz korena.
"Sećam se da smo bili u Kasa Azul, gde smo se krili sa mojim ocem u to vreme. Pre nego što smo otišli, prišao nam je, zagrlio me, hteo je da progovori, ali nije mogao da izgovori ni reč. To je bio prvi put da sam ga video da plače. Kada smo krenuli, otišao sam prema zgradi Altosa, a moj tata nas je pratio u kolima. Skrenuli smo da uđemo u zgradu, on je nekoliko puta zatrubio i nastavio dalje. Tada sam poslednji put video svog oca živog. Bilo je to kao konačno zbogom."
Dana 2. decembra 1993. godine, napeti i luksuzni život porodice je stao kada je kolumbijska policija ubila Pabla Eskobara u Medeljinu.
Huan Pablo Eskobar, kako je tada bio poznat, iznenada se našao u centru pažnje. B Sa samo 16 godina postao je naslednik najveće imperije droge na planeti, iako on to nikada nije hteo da bude. Mnogi su želeli da ga vide mrtvog i život mu se ubrzo pretvorio u 25 godina iznanstva. Huan Pablo i njegova porodica bili su primorani da pobegnu iz Kolumbije, izbegavajući očeve neprijatelje koji su bili na tragu Eskobarove sada bespomoćne porodice.
Zbog zločina Pabla Eskobara, nijedna zemlja nije htela da prihvati Eskobarove. Mozambik, Južna Afrika, Peru, Ekvador, Brazil, pa čak i Vatikan, svi su rekli "ne" molbi Eskobarovih za azil. Deo problema su bila njihova prezimena. Bez zaštite Pabla Eskobara, biti Eskobar je bila opasna stvar i nijedna država nije želela da bude njihov zaštitnik. Svako od njih je dobio nova imena, ona koja su izbrisala Pabla iz njihove porodične istorije. Tako je Huan postao Sebastijan Marokin, izabravši prvo ime iz telefonskog imenika.
Otišli su u Argentinu, ali njihov život ni tamo nije bio lak. Dva puta su bili uhapšeni, samo zato što su porodica od Pabla Eskobara. Njegova sestra Manuela, koja je promenila ime u Huana Manuela Marokin Santos, jedina je koja nije bila uhapšena, ali je zbog straha odlučila da više nema nikakve veze sa svojom porodicom.
Za razliku od nje, Marokin je odlučio da izađe iz senke 2009. godine kada je pristao da govori o svom životu i svom ocu u dokumentarcu "Gresi moga oca", a napisao je i njigu o ocu Pablu. Iako tvrdi da je Pablo Eskobar bio otac pun ljubavi koji mu je usadio dobre vrednosti, on takođe insistira da je Eskobar bio okrutan čovek koji nije živeo po principima kojima je učio svog sina. Takođe jednom prilikom, Marokin je govorio o poslovima svoga oca i izjavio da njegov otac Pablo Eskobar zvanično nije trgovao ni sa kim iz bivše Jugoslavije i da je drogom najviše snabdevao zapadna tržišta.
Na pitanje da li su ljudi očekivali da on preuzme uzde kartela u Medeljinu, Marokin je rekao: "Upravo zbog toga je bilo mnogo teže da se odvojim od te prošlosti, tog nasilnog nasleđa. U svakom slučaju, mislim da su i neprijatelji mog oca, koji su bili najkvalifikovaniji da procene da li radim pravu stvar ili ne, konačno shvatili da nisam pretnja ni njima ni državi... i pustili me da živim zbog toga", rekao je u intervjuu sa Luisom Garsijom Kasasom. "Da nije tako, bio bih mrtav, nema sumnje u to."
Značajan deo dokumentarnog filma "Gresi mog oca" su sastanci Sebastijana Marokina sa decom ubijenih kolumbijskih političara, Rodriga Lare Restrepa i Luisa Karlosa Galana. Sinovi Bonile i Galana krenuli su očevim stopama u kolumbijsku politiku. Sećaju se da su primili iskreno pismo od Marokina u kojem je tražio oproštaj.
„To je bilo pismo koje nas je zaista ganulo“, rekao je Huan Manuel Galan. „Osećali smo da je to zaista iskreno, iskreno i transparentno, i da je ovo osoba koja je iskreno rekla kako se oseća.
Za početak je vladala napeta atmosfera, ali obe porodice ne krive Marokina za postupke njegovog oca. Karlos Galan je rekao Sebastijanu Marokinu. "I ti si bio žrtva." Osećaj koji dele i ostali.
Gde je danas Sebastjan?
Živi sa suprugom i sinom u Palermo Soho, Buenos Ajres. Postao je arhitekta i pisac.
Sebastijan Marokin je dva puta posetio Kolumbiju nakon smrti Pabla Eskobara. Jednom da oda počast na očevom grobu, a drugi put zbog snimanja dokumentarca.
Napisao je knjigu „Pablo Eskobar: Moj otac“ pod svojim pravim imenom, koja je raspordata munjevitom brzinom, jer su ljudi želeli da čuju u priči iz njegovog ugla. Osim toga, Sebastijan voli da se drži distanciran od Kolumbije i ilegalnih aktivnosti koje se tamo dešavaju.
„Ništa nije važnije od mira. Mislim da je vredno toga da zaista rizikujemo svoje živote i sve što imamo da bi se mir zaista desio u Kolumbiji jednog dana.
Manuela je postala samotnjak
"Najbogatija devojčica na svetu“, kako su se neki usudili da je nazovu zbog nasleđa koje joj je navodno ostavljeno, imala je 10 godina kada su joj oca ubile kolumbijske vlasti.
Eskobarova ćerka Manuela se najviše pojavljuje u pričama o njegovoj spremnosti da se ona oseća voljenom. Prema rečima njegovih bivših prijatelja, on nije oklevao da učini bilo šta za njeno dobro.
Jednom dok se porodica skrivala na planini Medelin, prema „Business Insideru“, Manuela se razbolela te su roditelji morali naći način da je zagreju. Eskobar je zapalio vatru koristeći ono što je imao pri ruci — novčanice u vrednosti od 2 miliona dolara.
Od porodičnog mučenja nakon očeve smrti, Manuela je navodno imala dosije bez kriminala - za razliku od svoje majke i brata. I Hanao i Huan Pablo su uhapšeni 1999. godine, optuženi za falsifikovanje javne isprave, pranje novca i nezakonito udruživanje, pri čemu je njihov identitet Eskobarovih rođaka konačno otkriven.
To je navodno dovelo Manuelu u spiralu depresivnih epizoda, u strahu da će biti otkrivena. Za razliku od onoga što su mnogi mogli da poveruju, nijedno od Eskobarove dece nije živelo u gomili zlata. Umesto toga, porodica se borila da preživi i ostane anonimna, što je uticalo na Manuelino mentalno zdravlje. Nakon pokušaja da sebi oduzme život, u stalnom strahu da će neko krenuti za njenom porodicom tražeći osvetu, Manuela je pristala da živi sa bratom i njegovom ženom u nadi da će pronaći stabilnost.
Nažalost, Manuela Eskobar nije uspela da pronađe utehu na isti način kao i njen brat.
"Moja sestra Manuela, ona živi sa nama u Argentini, tamo smo zajedno otkako je moj otac preminuo. Tada je započela karijeru, organizovala je događaje. Ona živi sasvim drugačijim životom. Ne voli da se pojavljuje pred novinarima. Ona uopšte ne voli da bude popularna i ja to veoma poštujem. Pretrpela je isto nasilje kao i ja, ali je bila još mlađa od mene – sedam godina mlađa”, rekao je Sebastjan jednom prilikom.
Izbegavanje publiciteta i držanje podalje od očiju javnosti je jedini način na koji je 39-godišnjakinja pronašla da živi svoj život, i malo je verovatno da će se ikada predomisliti.
