Današnji model vaspitavanja dece često se smatra nedelotvornim, a mnogi veruju da je to jedan od ključnih razloga zbog kojeg su se današnje generacije otuđile i izgubile kontrolu nad svojim postupcima. Psiholog Milica Novaković je često isticala da porodice više nisu zdrave zbog jedne ključne prepreke - modela vaspitanja koji se oslanja na kazne i nagrade, tj. na principu ucene. Ona je govorila da umesto da se deca "kažnjavaju štapom", danas se prečesto koristi "šargarepa", odnosno nagrada kao sredstvo za kontrolisanje ponašanja. Prema njenom mišljenju, ovakav model vaspitanja ostavlja trajne posledice na dete, ali i na celo društvo.
Rasprave o ovom pitanju su česte, i postoje različita mišljenja. Dok jedni roditelji i vaspitači veruju da su fizičke kazne, poput batina, neophodne za disciplinovanje dece, drugi se trude da decu vaspitavaju diplomatskim metodama, koristeći komunikaciju, razgovor i razumevanje kao osnovne alate za oblikovanje njihovog ponašanja.
Međutim, važno je uzeti u obzir da se roditeljstvo danas suočava sa izazovima koje ranije generacije nisu imale. Društvene mreže i moderne tehnologije stvorile su potpuno nove dinamike u odnosima roditelja i dece. U Jugoslaviji, na primer, principi vaspitanja bili su često jasni i zasnovani na tradicionalnim vrednostima, ali se nisu suočavali sa istim izazovima koji proizilaze iz konstantne izloženosti digitalnom svetu i brzom širenju informacija.
U današnjem društvu, gde su deca izložena raznovrsnim uticajima i informacijama od najranijeg uzrasta, pitanje kako vaspitati decu postaje sve kompleksnije. Postavlja se izazov kako pronaći balans između postavljanja granica i podsticanja samostalnosti, između kažnjavanja i nagrađivanja, između tradicionalnih metoda i savremenih pristupa vaspitanju. Kroz ove promene i raznolike perspektive, jedno ostaje konstantno - želja roditelja i društva da se deci pruži najbolje moguće vaspitanje kako bi postali odgovorni, moralni i uspešni članovi društva.
Detinjstvo bez mobilnih telefona i društvenih mreža
U prošlim vremenima, koje mnogi danas sećaju kao vreme bez mobilnih telefona, naše majke su živele živote koji su bili znatno manje povezani s digitalnim svetom. To je bila era blagog osećaja slobode, gde nisu bile preplavljene stalnim porukama na raznim aplikacijama poput Vajbera ili WhatsApp-a. Umesto da neprestano proveravaju svoje telefone i odgovaraju na poruke, naše mame su se posvećivale svojoj deci i njihovim svakodnevnim potrebama.
Kada bi vodile decu u vrtić ili školu, nisu se suočavale sa pritiskom da budu deo raznih roditeljskih grupa na društvenim mrežama ili da prate komunikaciju na tim grupama. Nisu morali da brinu o tome da li su propustile važne informacije o predškolskim aktivnostima ili vannastavnim programima. Umesto toga, jednostavno su odlazile u vrtić ili školu, komunicirale sa vaspitačima ili učiteljima licem u lice i saznale sve što je bilo potrebno.
Takođe, tada nije postojala potreba za tim stalnim borbama između roditelja i dece oko pitanja mobilnih telefona. Deca nisu očekivala da dobiju svoj telefon u tako ranoj dobi, niti su provodila sate zureći u ekran. Odnos roditelja i dece bio je često fokusiran na druge aktivnosti, kao što su zajednička igra na otvorenom, čitanje knjiga ili razgovori za stolom.
Danas, s obzirom na široku dostupnost tehnologije i sveprisutne mobilne uređaje, roditelji se suočavaju sa potpuno drugačijim izazovima. Moraju da postavljaju granice i kontroliraju vreme koje deca provode na svojim telefonima. Ovo je postalo važno pitanje u savremenom vaspitanju, a roditelji se često pitaju kako uskladiti potrebu za tehnologijom sa zdravim razvojem svoje dece.
Uprkos izazovima, mnogi se sećaju tih vremena bez mobilnih telefona kao vremena kada su se međusobni odnosi između roditelja i dece gradili na drugačiji način, bez stalnog distrakcija digitalnih uređaja.
Nema sumnje da su dani pre Fejsbuka i Instagrama bili jednostavniji. Zamislite: Niko ne objavljuje svoje ‘savršene’ živote i ‘savršenu’ decu ostavljajući vas da se osećate kao da sve radite pogrešno i da jednostavno niste dovoljno dobri/posvećeni/lepi. I niko ne fotografiše decu konstantno, niko ne zna što znači #heštag niti govori filterima koje (ne) koristi.
Na televiziji samo Laku noć deco
Vreme bez mobilnih telefona i društvenih mreža nije samo značilo manju zavisnost od digitalnih uređaja, već je takođe bilo vreme bez preterane zavisnosti od televizije. U tim danima, televizija je igrala znatno drugačiju ulogu u životima dece i njihovih roditelja.
Sećanje na televiziju iz tog perioda obično uključuje emisije poput "Laku noć, deco" i poneke video-kasete koje su se gledale ponovo i ponovo. Ako biste propustili jednu epizodu svoje omiljene lutkarske emisije, to je bilo to - niste mogli da je ponovo pogledate kada god poželite, kao što danas možete sa online sadržajem. Ova ograničenost je dodavala poseban šarm tim emisijama, jer su deca bila uzbuđena i nestrpljiva da vide svaku epizodu kada se pojavi na ekranu.
Zamislite ovo: Pepa prase još nije "rodila" u tom vremenu. Džordž i Peppa Pig, popularni crtani junaci, nisu bili deo dečjeg sveta. Umesto da gledaju beskonačne epizode crtaća na internetu, deca su imala priliku da gledaju televiziju s roditeljima ili braćom i sestrama, što je stvaralo posebne trenutke zajedništva.
Takođe, današnji trendovi kao što su Jutjub video-snimci u kojima se deca zabavljaju otpakivanjem raznih igračaka ili proizvoda, nisu postojali u tom vremenu. Deca su se zabavljala na druge načine, bavila se kreativnim igrama ili provodila vreme napolju, igrajući se sa drugom decom. Ovo je promovisalo fizičku aktivnost i socijalnu interakciju, što su aspekti koji su danas, s obzirom na sve više vremena koje deca provode pred ekranima, postali posebno važni.
U suštini, vreme bez mobilnih telefona, interneta i digitalnih medija donosilo je jednostavnost i neponovljive trenutke u detinjstvu. Bilo je to vreme kada su se deca oslanjala na maštovite igre, zajedničke trenutke s porodicom i prijateljima, i kada su razvijala veštine koje nisu bile vezane za ekrane. To su vremena koja mnogi danas nostalgično sećaju i razmišljaju o njima kao o periodu bezvremenskog detinjstva.
Niko nije vodio računa o unosu šećera
Vreme kada se niko nije posebno brinuo o šećeru, iako danas deluje kao zaboravljena epoha, nosi sa sobom određenu nostalgiju. U to vreme, nije se toliko razmišljalo o šećeru i njegovim negativnim efektima na zdravlje. Ljudi su bili manje opterećeni informacijama koje danas imaju na raspolaganju kada kupuju namirnice u marketima. Danas, sa svim dostupnim informacijama o šećeru, ishrani i nutritivnim vrednostima proizvoda, osećamo se doslovno proganjano tim pitanjima.
Mame osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nisu bile "preplavljene" izveštajima i savetima o ishrani, već su hranile decu onim što su smatrale ukusnim i prihvatljivim. Hranjenje dece bilo je opuštenije, a nije bilo toliko nametnutog osećaja krivice koji može pratiti roditelje danas kada biraju hranu za svoju decu. Saveti koje su dobijali od starijih članova porodice bili su merodavni i nisu se previše brinuli o tome da li je hrana zdrava u današnjem smislu te reči.
Rođendanske zabave u to vreme bile su jednostavnije i fokusirane na suštinske vrednosti. Proslava rođendana se organizovala kod kuće, bez velikih komercijalnih spektakala. Ako je bila zima, proslava bi se održavala u stanu, a tokom letnjih meseci u dvorištu. Hrana se sastojala od domaćih torti, grisina u čaši, smokija u činijici, sendviča sa salamom, kiselim krastavcima i rendanim kačkavaljem. Ovo su jednostavne i ukusne poslastice koje su deca volela.
Animacija na rođendanskim zabavama je bila ono što bi roditelji sami smislili, bez potrebe za unajmljivanjem profesionalnih animatora. Pokloni su bili skromni i obično su se sastojali od stvari koje su deci zaista bile potrebne. Danas se proslava rođendana često doživljava kao statusni simbol, sa skupim dekoracijama, tematskim tortama i profesionalnim animatorima. Osećaj slavlja se često gubi među konfetama i glamuroznim toaletama.
Najvažnija stvar koja se pamti iz tih vremena nisu konfete i savršeni toaleti, već osećaji i ljudi. Deca se sećaju sreće koju su osećala na rođendanima i dragocenih trenutaka provedenih sa svojom porodicom i prijateljima. To su vrednosti koje mnogi danas nostalgično sećaju i često pokušavaju preneti na svoju decu u današnjem svetu gde su rođendanske proslave često spektakularne i skupocene.
Nije bilo trudničke mode
Vreme kada nije postojala posebna "trudnička moda" nosi sa sobom određenu dozu nostalgičnog šarma. U toj prošloj eri, sve trudnice su nosile iste stvari - odeću koja je bila pre svega široka i udobna. Prioritet je bio osigurati da trudnica bude udobna tokom svoje trudnoće, bez obzira na modni izgled. Danas, međutim, postoji osećaj pritiska da trudnice moraju izgledati "moderno" tokom cele trudnoće. Fotografije trudnica koje se trude da izgledaju zanosno često preplavljuju društvene mreže, namećući drugačije standarde i pravila. Ova vrsta pritiska može stvarati dodatni stres za buduće majke i skretati pažnju sa suštinskih aspekata trudnoće, kao što su zdravlje majke i bebe.
NIje bilo saveta o sigurnosti
Jedna od promena u današnjem roditeljstvu je i konstantan tok saveta o sigurnosti, koji seže od toga šta jesti tokom trudnoće, do toga kakvo autosedište koristiti za bebu. Informacije i saveti o sigurnosti su obilni i lako dostupni, što je pozitivan aspekt savremenog roditeljstva, jer pomaže osigurati sigurnost dece i trudnica. Međutim, ova obilje informacija može takođe stvarati konfuziju i dodatni stres, jer se čini da nema kraja savetima i preporukama.
Osim toga, dinamika saveta o sigurnosti se često menja. Ono što je bilo bezbedno juče, možda više nije bezbedno danas. Ovo je posebno izraženo kada je reč o uvođenju čvrste hrane bebama, gde se preporuke i smernice redovno ažuriraju kako bi odražavale najnovija istraživanja i saznanja.
Iako je važno da roditelji budu svesni značaja sigurnosti svoje dece, isto tako može biti izazovno pratiti i primeniti sve savete koji se stalno menjaju. U toj prošloj eri, kada nije bilo toliko informacija i saveta, roditelji su se oslanjali na tradicionalne metode i vlastiti instinkt. Iako su se suočavali sa manje informacija, često su se osećali manje pod pritiskom i više samopouzdano u svoje roditeljske odluke.
Nije bilo toliko manijaka na ulicama
Ovo verovatno nije tačno. Uvek je među ljudima bilo i onih poremećenih koji su se vešto skrivali. Razlika je u tome što smo danas, zahvaljujući medijima koje je nemoguće sasvim cenzurisati (poput društvenih mreža) svakodnevno izloženi informacijama o tome. Naši roditelji nisu znali, pa su nas bez brige puštali same u parkove, na druženja, da pešačimo od škole do kuće. Jer što ne znaš – ne boli te.
Domaći zadaci bili su jednostavniji i jasniji
Krajem prošlog veka, domaći zadaci radili su se bez interneta, dodatnih izvora, osim udžbenika. A većina roditelja s tim nije imala mnogo posla, vodeći se večito onom mantrom – Ja sam svoju školu završio, ti završavaj svoju. Možda je to ponekad bio i način da izbegnu obavezu prema deci koja se tiče škole, ali zasigurno su verovali da rade pravu stvar. I niko im nije stvarao osećaj krivice da će biti odgovorni za budućnost svoje dece.
Deca su se sama zabavljala
Nekad su mame po čitave dane ostavljale decu da se sama igraju, što je značilo da su se deca igrala u dvorištu ili komšiluku dok im ne bi bilo dosta ili dok ne bi bilo vreme za ručak ili večeru. Danas, dece na ulicama gotovo i da nema, komšijski odnosi mahom su zahladneli, a roditelji osećaju obavezu da njihovo dete satima bude animirano aktivnostima koje razvijaju inteligenciju.
Možemo mnogo toga zameriti bakama i dekama današnje dece, našim roditeljima, ali ostaje činjenica da su verovali da rade najbolje što mogu. A često su i bili u pravu.
(Stil/ Zelena učionica)
