"Danas sam srećna, udata žena i majka troje dece. Ali kada sam bila dete nisam bila potrebna nikome. Sećam se vrlo dobro tog perioda mog života. I postoji mnogo momenata koje uporno pokušavam da zaboravim ali ne mogu.
Tek kada sam bila tinejdžerka sasznala sam da me ni tata nije hteo. Ali najužasnije sećanje je ono kada me majka ostavila samu u prodavnici. Imala sam samo pet godina.
Jednog dana smo zajedno krenule u kupovinu, nakon što sam joj cvilela kako sam gladna. Zlobno me pogledala i rekla: "Upropastila si mi život!"
Nakon toga mi je oštro naredila da je sačekam kod frižidera sa sladoledima, okrenula se i otišla.
Pričao mi je nepoznat čovek i ponudio se da mi kupi štrudlu sa makom u koju sam dugo zurila. Nikad neću zaboraviti ukus maka i suza koje su mi se slivale niz lice. Ni dan danas ne mogu da podnesem slatkiše, jer me njihov ukus podseti na najgori momenat u mom životu: dan kada me ostavila majka.
Ubrzo sam se našla u sirotištu. Stalno sam se nadala da će se majka vratiti po mene, ali uzaludno. Mesec dana pre nego što će me usvojiti jedna porodica, moja majka je došla u sirotište, ali ne da plače ili se izvini ili moli za oproštaj - došla je da mi još jednom surovo obrazloži kako je moje rođenje upropastilo njen život.
Rekla mi je da kako je njena karijera stagnirala zbog mene, kako nije mogla da nađe sreću, jer niko nije hteo ženu sa detetom. Čak i tada sam je molila da me ne ostavlja, ali ona se okrenula i bez imalo sažaljenja otišla.
Tek sada, nakon trideset godina mogu joj reći: Hvala ti ženo što si mi dala šansu da odrastem u normalnoj porodici, gde su roditelji imali toliko ljubavi pa su usvojili ostavljeno dete. Hvala ti što si me, svojim surovim postupkom naučila da cenim one koji me vole i spremni su na sve zbog mene."
Marija P.
