Mnogi veruju da današnji model vaspitavanja dece nije delotvoran, te da je to razlog zbog kojeg su se današnje generacije otele kontlori. Psiholog Milica Novaković često je isticala da porodice više nisu zdrave zbog jedne i glavne prepreke, to je vaspitanje i dresura kaznom i nagradom (ucenom), a takav model ostavlja trajne posledice na dete i kasnije na celo društvo.
"Umesto štapa uvalili su nam šargarepu" govorila je ona. Mišljenja su podeljenja, dok jedni veruju da je batina iz raja izašla, drugi se pak trude da decu vaspitaju diplomatskim metodama.
Međutim, ne treba zanemariti činjenicu da se roditeljiranije nisu suočavali sa izazovima koje nam danas nameću društvene mreže i moderne tehnoglogije. U Jugoslaviji je princip vaspitanja bio jasan, a evo kako je sve izgledalo.
Pre svega, nije bilo mobilnih telefona
Naše mame bile su blaženo ‘nepovezane’. Bez mobilnih telefona, bez stalnih iskakanja poruka s Vajbera. Umesto toga, naše majke bi jednostavno odvodile decu u vrtić ili školu i dolazile po njih. Bez obaveza da isprate komunikacije na svim grupama – od predškolskog, do vannastavnih aktivnosti. Takođe, naše mame nisu morale voditi svakodnevnu bitku s detetom oko toga kad će dobiti svoj telefon, zašto provodi toliko vremena zureći u ekran itd…
Nije bilo društvenih mreža
Nema sumnje da su dani pre Fejsbuka i Instagrama bili jednostavniji. Zamislite: Niko ne objavljuje svoje ‘savršene’ živote i ‘savršenu’ decu ostavljajući vas da se osećate kao da sve radite pogrešno i da jednostavno niste dovoljno dobri/posvećeni/lepi. I niko ne fotografiše decu konstantno, niko ne zna što znači #heštag niti govori filterima koje (ne) koristi.
Od televizije – Laku noć, deco i poneka video-kaseta.
Ako propustite tu jednu epizodu lutkarske emisije koju današnja deca ne bi ni pogledala – to vam je to, nema televizije danas. Pepa prase još se nije “rodila”, a Jutjub video-snimci otpakivanja raznih gluposti nisu postojali.
Niko nije razmišljao o šećeru (ne kažemo da je to bilo dobro)
Svi znaju da je šećer loš za zdravlje. Ali, prilično je stresno kad znamo čime zaista danas hranimo decu, kupujući namirnice u marketima. Te informacije danas ne samo da su dostupne, već nas doslovno progone. Mame osamdesetih i devedesetih definitivno nisu bile ‘preplavljene’ izveštajima o tome šta jesti i koliko jesti, a šta nikako ne jesti (a to je uvek ono što deca najviše traže). Umesto toga, hranjenje dece bilo je opuštenije i definitivno nije bilo toliko nametnutog osećaja krivice kao što je to danas. Saveti starijih po tom pitanju bili su jedini merodavni i niko nije brinuo o tome da li je to što dete jede za njega dobro.
Rođendanske zabave bile su jednostavnije
Ako je zima u stanu/kući, u dvorištu ako je leto. Domaća torta, grisine u čaši, smoki u činijici, sendviči sa salamom, kiselim krastavcima i rendanim kačkavaljem. I eto rođendana. Animacija – ono što smislite. Pokloni – skromni i potrebni. Danas je proslava rođendana stvar prestiža, a najmanje sa ciljem da dete taj dan pamti. Jer ne pamte se konfete ni savršene toalete, već osećaji i ljudi.
NE PROPUSTITE
Nije bilo ‘trudničke mode’
Nekad su sve trudnice nosile iste stvari – samo da je široko i udobno. Danas postoji svojevrsni pritisak da morate izgledati ‘moderno’, pa čak i u poodmakloj trudnoći. Fotografije trudnica koje se u 9. mesecu trude da izgledaju zanosno preplavljuju društvene mreže namećući drugačije standarde i pravila. A pravila su – ako vodiš računa o sebi, nećeš nositi stari duks svog muža već modernu trudničku garderobu.
Nije bilo konstantnih saveta o sigurnosti
Od toga šta jesti u trudnoći, pa do toga kakvo autosedište koristiti – savetima o sigurnosti nema kraja kad je u pitanju današnje roditeljstvo… Na stranu i to što ono što je juče bilo bezbedno, danas više nije. Naročito kada je reč o uvođenju čvrste hrane bebama.
Opet, odlično je što smo svesni značaja bezbedne vožnje i toga šta jeste a šta nije sigurno za našu decu. Odlično, ali ponekad tako teško ispratiti i sve primeniti.
NE PROPUSTITE
Nije bilo toliko manijaka na ulicama
Ovo verovatno nije tačno. Uvek je među ljudima bilo i onih poremećenih koji su se vešto skrivali. Razlika je u tome što smo danas, zahvaljujući medijima koje je nemoguće sasvim cenzurisati (poput društvenih mreža) svakodnevno izloženi informacijama o tome. Naši roditelji nisu znali, pa su nas bez brige puštali same u parkove, na druženja, da pešačimo od škole do kuće. Jer što ne znaš – ne boli te.
Domaći zadaci bili su jednostavniji i jasniji
Krajem prošlog veka, domaći zadaci radili su se bez interneta, dodatnih izvora, osim udžbenika. A većina roditelja s tim nije imala mnogo posla, vodeći se večito onom mantrom – Ja sam svoju školu završio, ti završavaj svoju. Možda je to ponekad bio i način da izbegnu obavezu prema deci koja se tiče škole, ali zasigurno su verovali da rade pravu stvar. I niko im nije stvarao osećaj krivice da će biti odgovorni za budućnost svoje dece.
Deca su se sama zabavljala
Nekad su mame po čitave dane ostavljale decu da se sama igraju, što je značilo da su se deca igrala u dvorištu ili komšiluku dok im ne bi bilo dosta ili dok ne bi bilo vreme za ručak ili večeru. Danas, dece na ulicama gotovo i da nema, komšijski odnosi mahom su zahladneli, a roditelji osećaju obavezu da njihovo dete satima bude animirano aktivnostima koje razvijaju inteligenciju.
Možemo mnogo toga zameriti bakama i dekama današnje dece, našim roditeljima, ali ostaje činjenica da su verovali da rade najbolje što mogu. A često su i bili u pravu.
(Stil/ Zelena učionica)
