Sibirska leta ne traju dugo. Snega ima do maja, a hladnoća se vraća već u septembru i zamrznuta tajga tone u san, izolaciju. Šuma koja sakriva svoje stanovnike - uspavane medvede i gladne vukove, proteže se od ruskih arktičkih delova do Mongolije na jugu, od Urala na istoku do Pacifika. Populaciju celog Sibira čini svega nekoliko hiljada ljudi, iako se prostranstvo proteže na 13 miliona kvadratnih kilometara.
Kada stignu topli dani tajga procveta i to je jedini period kada naučnici mogu da istraže ono što ih zanima. Baš to se desilo na jugu šume 1978. godine. Poslat je helikopter da nađe bezbedno mesto da prizemlji geologe. Hteli su da ih spuste na dosta nepristupačan teren, a tokom leta je pilot ugledao nešto čudno. Baštu, koja je sudeći po obliku tamo bila jako dugo. Neverovatno otkriće. Planina je bila na 240 kilometara od najbližeg naselja, na nikada ispitanom mestu. Sovjetske vlasti nisu imale zapis o tome da je iko ikada tamo kročio.
Četvoro naučnika je krenulo u istraživanje. Vodila ih je Galina Pismenskaja koja je rekla da je proverila za svaki slučaj da li joj je pištolj pri ruci.
Kada su se približili mestu koje su primetili piloti, videli su trošnu kolibu. Da na njoj nije bilo prozora veličine ranca, teško bi poverovali da tu živi neko. Vrata su zaškripala, a na svetslosti dana se pojavio jako star čovek. Bosonog, nosio je košulju napravljenu od vreće, pantalone od istog materija, imao je dugu bradu. Delovao je uplašeno i vrlo obazrivo.
- Morali smo nešto da kažemo. Počela sam sa: "Zdravo, deda! Došli smo u posetu".
Starac nije odmah odgovorio. Napokon smo čuli mek, nesiguran glas: "Pa, ako ste doputovali ovoliko daleko, mogli biste i da uđete", pisala je Pismenskaja.
Kad su prešli starčev kućni prag, istraživačima se učinilo kao da su se vratili u srednji vek– u mračnoj prostoriji bilo je ledeno kao u frižideru, pod je bio prekriven korama krompira i ljuskama oraha, a jedini izvor svetla dolazio je kroz nezamislivo prljave prozore, tek nešto veće od dlana.
U ćošku kolibe dve žene su se molile histerično ponavljajući: "Ovo je za naše grehe, za naše grehe!" Druga je pala na pod i gledala ih je prestravljeno. Morali su da izađu napolje.
Udaljili su se od kolibe i tu su počeli da jedu. Posle pola sata, vrata kolibe su se opet otvorila i stari čovek je izašao sa obe ćerke. Bile su uplašene, ali ne više histerične i delovale su radoznalo. Seli su sa naučnicima, i odbili svu hranu koju su im ovi ponudili. "To nam nije dozvoljeno", govorili su uglas. Ćerke su govorile neprepoznatljivim jezikom koji je ličio na životinjsku onomatopeju.
Videvši s kakvim zanimanjem posmatraju hleb na njihovom stolu, naučnici su pitali starca je li ga ikad jeo. “Ja jesam”, odvratio je, a potom, pokazavši prema dvema ženama, dodao: “Ali moje kćeri nisu… Štaviše, nikad ga nisu ni videle”.
Ime starca je bilo Karp Likov i nekada je bio član fundamelističke Ruske pravoslavne sekte koja je živela po pravilima iz 17. veka. Zvali su se Stari vernici. Gonili su ih još od dana Petra velikog. Za Karpa lično Petar Veliki je bio neprijatelj i "antihrist u ljudskoj formi". Stvari su se dodatno pogoršale za Likovjevu porodicu kada su boljševici preuzeli vlast.
Karpovog brata, kojeg su jedinog zatekli, mučki su ubili. Kad su se vratili iz posete rođacima, preostali članovi porodice shvatili su da za njih života tamo više nema. Skupivši tek osnovne namirnice i nešto tople odeće, Karp i njegova supruga Akulina 1936. godine su se sa devetogodišnjim sinom Savinom i dvogodišnjom ćerkom Natalijom zaputili tamo gde ih niko neće tražiti – u Sibir. Skupivši tek osnovne namirnice i nešto tople odeće nestali su duboko u tajgi.
Par je u ledenoj pustoši dobio još dvoje dece, sina Dimitrija 1940. i kćer Agafiju 1943. godine. Ona nikada do dolaska naučnika nisu videla drugo ljudsko biće osim svoje porodice. Slušali su o spoljnom svetu od majke i oca. Jedina zabava članova porodice bilo je prepričavanje snova.
Izolacija u divljini je gotovo bila nemoguća za preživljavanje. Bili su konstatno gladni. Akulina je jedne godine izabrala da nahrani decu umesto sebe i umrla je od gladi.
Možda je najtužniji deo priče brzina kojom su propali pošto su ih pronašli. U jesen 1981. troje od četvoro dece je umrlo i to za nekoliko dana. Smatra se da je njihova smrt prouzrokovana je izloženošću bolestima spoljnog sveta na koje nisu stekli imunitet. Dvoje su otkazali bubrezi, a jedan je umro usled upale pluća. Kada su pokušali da ga spasu i helikopterom prevezu u bolnicu, odbio je to. Pošto su sahranili svo troje, geolozi su pokušali da ubede Karpa i njegovu ćerku Agafiju da napuste šumu i vrate se rođacima koji su preživeli progone. Ni on ni ona za to nisu hteli da čuju. Podigli su novu kolibu blizu stare.
Karp je umro u snu 1988, na isti dan, ali 27 godina posle svoje supruge Akuline. Agafija ga je sahranila na planini uz pomoć geologa, a onda se vratila kući. Ostala je da živi sama i tu je ostala do svojih 70-ih. Pre tri godine je napisala pismo koje je objavljeno onlajn, u kojem je tražila da neko dođe do njene kuće i pomogne joj jer je sve lošijeg zdravlja. Potom je bila prebačena u bolnicu zbog bolova u nozi, ali se posle lečenja vratila u divljinu.
Agafja Likova (76), žena pustinjak, konačno je dobila novu kuću zahvaljujući ruskom aluminijumskom tajkunu Olegu Deripaski. Radi se o jednospratnoj brvnari, koja se nalazi odmah pored prethodne kuće, koju je izgradio još njen otac.
- Hvala Olegu Deripaski za dobrotvornu pomoć i svima koji su radili na izgradnji. Takvu lepotu su napravili - rekla je prošle godine u martu.
Ruski zvaničnici moraju posebno da vode računa, kada joj dolaze u posetu.
- Svi izuzetno pazimo kada posećujemo Agafju. Ona je poput Moglija, nikada nije došla u dodir sa modernim infekcijama i bolestima. Znamo koliko disciplinovani i oprezni moramo da budemo da bismo bili sigurni da će ona ostati zdrava - objasnio je lokalni zvaničnik Aleksandar, koji je godinama povremeno putovao kod Agafje kako bi proverio kako živi okružena medvedima i vukovima.
Međutim, starica je odbila da se useli u novi dom dok se ne osvešta. Zato je pozvan sveštenik crkve staroveraca, kojoj Agafja pripada.
Gradnja je počela u decembru 2020. godine, a to nije bio nimalo lak posao, jer je materijal dovlačen brodom iz 250 kilometara udaljenog područja, jer je u Sibiru seča drveća zabranjena.
– Posebnim plovilom smo dovukli materijal za kuću, bilo je potrebno 20 takvih ‘putovanja’ rekom Abakan – rekao je Nepomnjašči.
U novoj kući ima vrlo malo nameštaja i jedina stvar koja podseća da je u pitanju “nešto moderno” su novi prozori sa duplim oknom, prenosti vesti.ru.
