"Šta biste uradili da znate da se nikada nećete venčati?" pitao me moj terapeut.
"Verovatno bih se ubila," izustila sam momentalno i odmah sam se šokirala sopstvenim rečima, ali i njihovom istinitošću.
U tom trenutku izgledalo mi je da život bez partnera ne vredi živeti, iako sam bila u srednjim četrdesetim i veći deo svog života provela sam sama.
Tih dana ponovo sam počela da dolazim kod psihoterapeuta, jer me dečko sa kojim sam bila tri godine, iznenada ostavio. Posle veoma emotivne diskusije o našoj zajedničkoj budućnosti, prestao je da mi uzvraća poruke i pozive. Nadala sam se da idemo ka tome da naša veza bude ozbiljnija, bar da počnemo da živimo zajedno. Dok sam očajnički pokušavala da shvatim šta se dešava i spasim našu vezu, jedva sam spavala. Sate sam provodila guglajući o mentalnom zdravlju, kako spasti vezu i td, a dani su prolazili u divljoj panici. S obzirom da sam veoma malo jela, smršala sam 14 kilograma za 6 nedelja. Nisma verovala da me bivši ostavio tako iznenada, mislila sma da je sigurno imao neki nervni slom. Nisam ni primećivala da se i sama krećem u tom pravcu.
Oduvek sam pretpostavljala da ću se udati. Uprkos tome što sam savremena žena, mislila sam da će mi brak olakšati život - tu ideju sam preuzela od svoje majke. Ona sama je mislila da će biti dobra majka koja će sedeti kod kuće sa decom. Na nesreću, udala se za ljubav iz srednje škole i veoma brzo ostala razvedena sa dvoje male dece krajem 1970. godina. Tada razvod nije bio uobičajna stvar kao danas, posebno ne u našem kraju. Bila sam svesna da je moja majka jedina razvedena među roditeljima mojih prijatelja, te da živimo u malom stanu. Iako nikad nismo oskudevali sa hranom, novca nikad nije bilo dovoljno. Anksioznost je obojila moje detinjstvo dok se moja mama zabavljala sa bogtim, emocionalno nedostupnim čovekom koji nas je ponekad izvodio na sladoled u svojim Alfa Romeo kolima.
Jednom, kopajući po njenoj torbi, pronašla sam parče papira na kojem je ona pored svog imena dopisivala prezime svog dečka. Ljutito je zgrabila papir od mene i rekla:
"Ne udaji se premlada, ali i ne čekaj dugo - svi dobri muškarci brzo nestanu!"
Iznenadni rakid me naterao da se preispitam. Morala sam da se uhvatim u koštac sa mogućnošću da se nikad neću udati ili barem skorije. Morala sam da zamislim drugu budućnost za sebe. Shvatila sam da sam san o braku koristila kako bih izbegla preuzimanje odgovornosti za svoj život. Oduvek me mučilo osećanje teskobe. Probleme sam prikrivala vezujući se za muškarce. Mislila sam da će ni veza omogućiti rešavanje određenih problema.
Tako sam počela da razmišljam u pravcu - šta je to što meni treba? Šta me čini srećnom? Shvatila sam da želim da putujem. Prvi put nakon raskida otišla sam u Meksiko. Bilo mi je čudno da budem tamo sama, ali mi je prijalo da pijem margarite, šetam po plaži, odmaram se u mreži...Ljudi koji su me upoznali mahom su mi se divili zbog činjenice što sam došla sama na odmor.
Sledećih par godina posetila sam Portoriko, Portugaliju, Italiju, Španiju, Tursku i SAD - skoro uvek sama.
Odjednom mi samački život nije smetao. Izgledao mi je kao moj izbor. Kako se sve više mojih prijatelja razvodilo i raskidalo, shvatila sam da je brak jednako težak kao i samački život.
Jedna moja drugarica mi je u šali rekla: "Treba da se zahvališ bivšem što je otišao, nikad bolje nisi živela."
Iako mi je ovo bilo smešno, shvatila sam da ima dosta istine u tome. Da se razumemo, nisam ja dobrovoljno izabrala da živim sama, ali sada i ne žurim da uletim u neku vezu. Pažljivo biram muškarce sa kojima ću otići na sastanak.
Članovi porodice i dalje sa mnom povremeno zbijaju šale o starim ženama i mačkama. Ali prvu polovinu svog života živela sam pokušavajući da se uklopim u kalup kako bih privukla i zadržala mušarca. Mislim da ću drugu polovinu svog života provesti pokušavajući da živim život koji mi prija.
Ako u međuvremenu sretnem ljubav, biće mi drago, ali ako do toga nikad ne dođe - i dalje ću biti srećna žena.
Izvor Huffington post, prevod Stil.kurir.rs
